Закључци са састанка премијера Србије Александра Вучића и министара трговине и економије из Србије, Словеније, Босне и Херцеговине и Црне Горе о пословању концерна „Агрокор“ у суштини нису донели ништа што већ није познато. Свако ће у свом атару контролисати финансијске и робне токове и бринути да ни пословање фирми ни запослени не трпе због ситуације у којој је „Агрокор“. А он је у таквој ситуацији да му је банкрот најизвеснија судбина.
Чему се у тим околностима могу надати фирме у Србији у власништву хрватског концерна које запошљавају 11.200 људи, од којих је 9.000 у трговинском ланцу „Меркатор С“?
Доласком повереника хрватске владе Анте Рамљака на чело „Агрокора“, на основу посебно усвојеног закона, колоквијално названог „лекс ’Агрокор‘“, стање се донекле смирило у ишчекивању да банке одобре 150 милиона евра нових кредита. Тиме би, како се рачуна, компанија у наредних петнаест месеци била поштеђена опасности од покретања стечаја.
Шта ће то значити за фирме у Србији, да ли би и овде био потребан неки посебан закон с обзиром на огроман број запослених и како заштити и њих и посао који за сада, по речима надлежних, не трпи последице стања у коме се нашао концерн у власништву Ивице Тодорића?
И док је са заједничког састанка у Београду премијер Србије поручио да неће допустити да домаће компаније претрпе штету због „Агрокора“, нити преливање новца на штету домаћих компанија и да ће се ради њихове заштите, ако треба, посегнути и за привременим мерама, суседи су из владе Хрватске упозорени да поштују власништво свих „Агрокорових“ компанија.
Коментаришући најновију ситуацију, професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић за Спутњик каже да потпуно подржава владу Србије у намери да заштити интересе државе Србије и грађана Србије, односно запослених који раде у деловима који у власничком смислу припадају „Агрокору“ из Хрватске.
„Са друге стране, такође, морам да приметим да се ми налазимо у поступку приступања ЕУ, а једна од темељних њених одреднице је поштовање права својине, колико год нам то у овој ситуацији не одговара“, каже Савић.
А не одговара нам, како објашњава, зато што је српски део „Агрокора“ у бољој позицији него што је већи његов део у Хрватској и што постоји опасност да извлачењем новца и на неке друге начине „Агрокор“ у Хрватској покушава да реши питање неликвидности на терет пословања, или из пословања, или из добити предузећа у Србији.
„Нисам паметан где постоје додирне тачке, а где је линија раздвајања. Ово су две потпуно супротне ствари. Једно је легитимно право државе Србије да заштити своје интересе и интересе запослених и друго право и интерес Хрватске и њеног повереника који спроводи Лекс ’Агрокор‘ да предузима одговарајуће мере“, каже Савић. Најбоље би било, сматра он, да се поштујући те чињенице заједнички нађе неко решење у обостраном интересу.
На питање шта све подразумева констатација да Хрватска очекује да се поштује власништво „Агрокорових“ компанија, професор Економског факултета наводи да то, у суштини, значи да „Агрокор“, без икаквог ограничења, може да располаже имовином која му припада. Грубо речено, то може да значи да државни заступник Рамљак може да донесе одлуку какву он хоће, да одлучи о продаји делова компаније ако мисли да ће то бити најефикасније.
Он напомиње да је из економске теорије и праксе познато да приватни власници најчешће предузимају мере одлагања плаћања повериоцима, конверзије краткорочних кредита у дугорочне, постизања договора са банкама о одлагању плаћања, узимања нових кредита за „затварање“ старих. Познато је и такође да сужавају бизнис, односно да продају делове предузећа да би преживели они који остају у његовом саставу.
То значи да Рамљак може донети одлуку да, на пример, прода „Фриком“, што је легитимно понашање из угла „Агрокора“, каже Савић и подсећа да се у српској јавности већ спекулише да је за ту фирму заинтересован власник „Делте“ Мирослав Мишковић.
Продао би „Фриком“, добио би свеж новац којим би могао да исплати најургентније потребе, односно да смањи проблем неликвидности „Агрокора“. Имајући све то у виду тешко је рећи шта држава Србија може да уради у тој ситуацији.
На то какав је маневарски простор Србије да не дозволи преливање средстава на штету домаћих компанија, он је указао да Народна банка Србије (НБС), према Закону о банкама, има право и могућност да интервенише у одређеним условима, када је у питању изношење капитала из земље.
„Ако то изношење капитала које је у већим износима, може негативно да утиче на кретање курса динара и може да угрози финансијску стабилност земље, онда НБС има могућност да предложи влади Србије мере којима се изношење капитала може успорити или забранити најдуже на шест месеци“, напомиње он.
На питање да ли дели мишљење кредитне агенције „Мудис“ да је упркос свему што се предузима за спас „Агрокора“ његов банкрот неизбежан, Савић каже да нема никакву дилему да ће та компанија, пре или касније, банкротирати.
„Нешто од њега ће вероватно преживети, али дуг је до те мере висок, обавезе су шест пута веће од имовине предузећа, што је катастрофа и у економској теорији, а да не говоримо пракси. То никада не може изаћи на зелену грану“, категоричан је професор Економског факултета.
Када би било продато све што „Агрокор“ поседује, било би довољно тек за једну шестину обавеза, сликовито је објаснио. Поред тога што је хрватска влада управо због чињенице да је у великој мери уплетена у ту причу куповином безвредних обвезница „Агрокора“ донела и посебан закон, таквом „болеснику” нема неке нарочите помоћи. Само је питање времена када ће отићи у прави стечај, односно банкротирати, а шта ће преживети, показаће време.
А о томе да ли ће „Фриком“, „Дијамант“, „Мерактор С“, и други делови „Агрокора“ у Србији бити продати, коме, под којим условима, о томе ће одлучивати власник предузећа, подвукао је он. Србија може само да искаже намере и понуди помоћ, да успори или одложи одливање капитала.
„Суштински, на дужи рок, држава Србија мора поштовати одлуку да је власник тог предузећа неко други, односно ’Агрокор‘“, закључио је Савић за Спутњик.
На питање могу ли се неким посебним прописом заштити права запослених и пословање „Агрокорових“ фирми у Србији, правник Бранко Павловић, заступник малих акционара у више српских фирми током њихове приватизације, одговара да Србија има све прописе који су јој у потпуности довољни. Нема разлога за доношењем нових, специјалних који би се односили на заштиту пословања тих фирми у Србији.
Он не види да је ситуација алармантна, поготово што је реч о фирмама које добро послују. Само могу да добију новог бољег власника, каже Павловић за Спутњик.
Одлично би било да их купи неко из Србије, истиче он, посебно указујући на чињеницу да Србија више нема ниједан домаћи трговачки ланац. А без домаће трговине нема, напомиње он, ни правих могућности за пласман домаћих производа, посебно када су у питању прерађивачки капацитети.
