Одлазећи председник Француске Франсоа Оланд желео је да пошаље поруку националног јединства, па је на церемонију одавања почасти полицајцу Гзавијеу Жижелеу, убијеном на Јелисејским пољима, позвао и Марин ле Пен и Емануела Макрона.
Међутим, оба председничка кандидата послала су скроз другачију поруку јер једно другом нису упутили ни поглед, а камоли се руковали.
Пратите говор тела
Руковање је за политичаре као јутарње умивање за сав остали свет. Практикује се приликом државних сусрета, пријема и у другим најразличитијим приликама.
За разлику од руковања „обичног“ света, руковање политичара, било као поздрав или као показатељ договора, важно је и због говора тела двојице државника.
Издалеко пружене руке, на пример, говоре о срдачности обојице или само једног који таквим гестом жели да покаже госту или домаћину да се радује сусрету.
Свакако, политичари воде и рачуна да им поглед не одлута приликом руковања, како то не би било протумачено као знак несигурности или чак расејаности.
Но, у последње време медији често пишу не о руковању, већ о избегавању руковања представника различитих држава.
На крају првог сусрета новоизабраног председника Америке и немачке канцеларке у Вашингтону Доналд Трамп је одбио да се пред фото-репортерима поново рукује са Ангелом Меркел.
Трамп и поздрав са другим државницима био је тема медија и приликом сусрета са јапанским премијером Шинзом Абеом кад га је потапкао другом руком приликом руковања. Председник Републике Српске Милорад Додик одбио је на обележавању 72. годишњице пробоја затвореника Јасеновца у Доњој Градини да се рукује са амбасадорком САД у БиХ Морин Кормак, коју је раније прогласио персоном нон грата.
Дипломатија је и длака у јајету
Свакако да овакви гестови много тога говоре, али дипломатска пракса познаје неке друге и другачије обичаје.
Својевремено су зараћени витезови, ако би дошло до сусрета са противником, пили вино из пехара али су пре тога обавезно ударили пехаром о пехар гледајући један другог равно у очи.
Наиме, том приликом би се вино из једног прелило у други пехар и тако је домаћин сусрета доказивао да није отровао госта. Од тада потиче и (данашњи) кафански поздрав или наздрављање.
Дакле, љути непријатељи на бојном пољу су за столом примењивали неке сасвим другачије манире.
Историја дипломатије обилује догађајима који показују да се водило рачуна и о најситнијем детаљу. Добар пример је Карловачки мир, склопљен у Сремским Карловцима 1699. између Аустрије и њених савезника на једној страни и Турске на другој уз посредовање Енглеске и Холандије, који је познат и по томе што је су се преговори први пут у историји дипломатије одвијали за округлим столом, како нико не би имао примат у прочељу.
Сви ови примери које наводимо говоре о нормама у међудржавним односима који казују и више од изговореног и договореног на састанцима.
Више од државног сусрета
Сетимо се чувеног руковања британског премијера Винстона Черчила, америчког председника Харија Трумана и совјетског лидера Јосиф Висарионовича Стаљина 1945. у немачком граду Потсдаму. Совјетски лидер Никита Хрушчов и југословенски маршал Јосип Броз Тито руковали су се 1955. у Београду, чиме је завршен највећи политички сукоб у комунистичкој Европи.
Вођа кинеске револуције и челник Кинеске комунистичке партије Мао Цедунг руковао се са америчким председником Ричардом Никсоном 1972. у Пекингу.
На састанку у Женеви 1985. руковали су се амерички председник Роналд Реган и совјетски лидер Михаил Горбачов.
Чувено је руковање српског и хрватског председника Слободана Милошевића и Фрања Туђмана 1991. у Карађорђеву.
Израелски премијер Исак Рабин и вођа Палестинске ослободилачке организације Јасер Арафат први пут су се јавно руковали 1993. испред Беле куће на сусрету који је организовао амерички председник Бил Клинтон.
Наведени примери су историја јер су та руковања означавала прекид непријатељстава или барем почетак неких другачијих односа.
Руковање тада бившег председника Србије Бориса Тадића, а потом и премијера Ивице Дачића и тада првог потпредседника Владе Александра Вучића са Хашимом Тачијем биле су најкоментарисаније вести у то време.
Кад смо код домаће политике ваља напоменути да је Борис Тадић 2012. честитао наследнику Томиславу Николићу победу на председничким изборима.
Фотографије примопредаје дужности показале су срдачност двојице политичара, иако Тадић данас, са накнадном памећу од пет година, каже да се каје.
Ваљда инициран тиме да поједини противкандидати на недавно завршеним председничким изборима нису честитали победу Александру Вучићу.
Да руковање није само физички чин, показује и гест турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, који је на сусрету „Румели-Балкан“ у Анкари приметио, тик до бине, народног посланика у Скупштини Србије и бившег министра Сулејмана Угљанина и одмах се, мимо протокола, упутио према њему да му пружи руку поштовања.
Треба ли подсетити да потврђивање уговора руковањем у Швајцарској има исту вредност као потпис под уговором, који чак и није неопходан.
Буди частан и у поразу. Јунаштво покажи на „бојном пољу“, али је свакако битно и чојство ван њега. Па и према најљућим противницима.
