Фебруарска револуција, чију стогодишњицу Русија обележава ове године, дуго је била у сенци своје млађе сестре, Октобарске, која се догодила исте 1917. године, неколико месеци касније.
Октобарска револуција или, како ју је назвао највећи амерички новинар тога времена Џон Рид, „десет дана који су потресли свет“, заиста је имала велики утицај на развој савременог друштва, међутим, руски историчар Андреј Шемјакин наглашава важност Фебруарске револуције, од које је све почело.
Шемјакин је боравио у Србији, где је одржао низ предавања на тему утицаја Фебруарске револуције на стварање заједничке државе Јужних Словена. У свему томе незаобилазна је личност Николе Пашића, председника српске владе и доминантне политичке фигуре на Балкану на прелазу векова.
За Пашића царска Русија била је тотални ослонац, каже Шемјакин, а када је царска власт оборена у Фебруарској револуцији, то је личило на Пашићев лични и политички пораз.
„За Пашића је Фебруарска револуција била ударац, какав не знам да је доживео у својој дугој политичкој каријери“, каже Шемјакин.
Нови руски министар спољних послова Павел Миљуков, наставља Шемјакин, био је Пашићев стари непријатељ, осведочени бугарофил и србофоб, који се залагао да се Бугарска привуче на страну сила Антанте тако што ће јој бити уступљена српска територија коју је Бугарска окупирала 1915.
Такође је и руска војска после Фебруарске револуције трпела пораз за поразом и налазила се пред колапсом, а социјалистичко-пацифистичка струја у Русији била је све гласнија у захтевима да Русија изађе из рата.
„То је за Пашића личило на лични и политички пораз. Он је морао да изађе у сусрет Југословенском одбору, који је пре тога сматрао само једном пропагандистичком структуром српске владе. Тада је пред савезнике поставио питање опстанка Аустроугарске“, објашњава Шемјакин.
У историографији се врло често истиче да је за Николу Пашића увек била дилема „Велика Србија“ или Југославија. Међутим, каже Шемјакин, дилема је била да ли ће Аустроугарска опстати или не, а ако буде опстала — у каквој форми?
„Радило се о томе да је уједињење Југословена без краха Аустроугарске немогуће“, каже Шемјакин.
Ни прилике у Аустроугарској нису ишле у прилог Пашићевим плановима за уједињење. Стари цар Франц Јозеф умире 1916, а нови цар Карло почиње да спроводи либералне реформе у држави. Карло такође почиње тајне преговоре са силама Антанте о миру.
У тим преговорима Аустроугарска се сагласила да се Србија обнови и да јој се да излаз на море преко северне Албаније. Јужнословенски политичари у аустроугарском парламенту подносе Мајску декларацију којом захтевају обједињавање јужнословенских територија у оквиру царства. Ако би Аустроугарска опстала и потписала мир са савезницима, од уједињења Јужних Словена не би било ништа.
„Све је то терало Пашића да игра унапред. Зато је у јулу потписана Крфска декларација. Неколико недеља касније Пашић долази у Лондон. Српски посланик у Лондону Јован Јовановић Пижон у свом дневнику пише да је Пашић био јако песимистичан и да је само мислио на рестаурацију Србије. Дакле, био је јако реалан човек, а историја је касније кренула да се развија другим правцем. Он је све интуитивно пратио, никада није заостајао за догађајима“, каже Шемјакин.
Крфску декларацију потписали су Никола Пашић и председник Југословенског одбора Анте Трумбић. Састављен махом од Хрвата избеглих из Аустроугарске, Југословенски одбор основан је на Пашићеву иницијативу како би код савезника пропагирао југословенску идеју.
Иако је остао без најзначајнијег савезника, Русије, и иако му ни друге политичке околности нису ишле наруку, Пашић је, каже Шемјакин, на крају победио. То што је Југославија касније доживела слом није Пашићева кривица, закључује Шемјакин.
