Србија коначно има прилику да, у оквиру кинеског пројекта „Један појас — један пут“, искористи као предност свој географски положај „куће насред пута“, који нам је кроз историју доносио разне невоље.
Кина је одлучила да купи луку Пиреј да би преко Грчке, Македоније, Србије и даље према Централној Европи повезала све те земље за транспорт робе не само из Кине према Европи, него и из Европе према Кини, објашњава у емисији „Спутњик интервју“ Милорад Денда, дугогодишњи дописник српских медија из Пекинга.
Како истиче, злонамерне су оцене да Кина преко пројекта, о којем се последњих дана говорило на форуму код Пекинга, а на којем је учествовала и српска делегација, жели само да пласира своју робу.
„У свом петогодишњем плану Кина је предвидела да увезе робе за 10.000 милијарди долара, а то су суме од којих се врти у глави. Значи, она нуди своје тржиште за производе тих земаља, а до тих производа може се доћи заједнички, подстицањем потенцијала сваке земље посебно и разговором о узајамној користи“, каже Денда.
Јован Чавошки са Института за новију историју Србије истиче да је Кина отворила један грандиозни пројекат, који ће сигурно трајати бар до 2050. године и где ће стратегија бити низ међусобно повезаних билатералних пројеката које ће Пекинг промовисати са земљама широм Евроазије, укључујући и Србију, а онда ће се ти пројекти полако умрежавати.
„Наравно да ће изазова бити, и геополитичких и економских, и унутар и ван Кине, међутим, постоји добра основа да се интензивно развијају економске везе између Кине и земаља Евроазије, постоји могућност да Кина преузме лидерску позицију у економском смислу и да промовише један нови начин инклузивне глобализације која ће настојати да смањи разлике између великих и малих земаља“, каже Чавошки. Та глобализација ће, напомиње он, бити у духу пет принципа мирољубиве коегзистенције на којима је Кина одувек инсистирала и где ће поштовање територијалног интегритета и суверенитета бити кључно.
Према његовим речима, кад је реч о Србији, најважније је да се интензивно развијају њени билатерални пројекти са Кином.
„Оно што ми можемо и треба да урадимо јесте да будемо проактивни и да инсистирамо не само на инфраструктури, која ће остати Србији за сва времена. Кинези се јесу показали као изванредни градитељи, али ствар треба да крене ка отварању фабрика, заједничкој производњи на свим плановима, пласирању робе на трећим тржиштима. И ту наше власти треба да буду активне и нуде Кинезима довољно подстицаја“, сматра Чавошки.
Денда наглашава да ширење сарадње Србије и Кине и укључење у тако значајан пројекат као што је Појас и пут може само да јача међународну позицију наше зеље и њену економску снагу.
„Тако гледано ово не само да не смета Србији, него, напротив, помаже јој у изградњи једног бољег места и у Европи и у свету. Природно је претпоставити — али нажалост то не показује низ лицемерних одлука којима смо сведоци — да такав један успон и економски развој Србије може само да буде од користи ЕУ. Јер шта ће Европској унији Србија која је раздирана или која се не развија, која је сиромашна? Богата, просперитетна Србија требало би да буде циљ и ЕУ“, каже Денда.
На питање како коментарише чињеницу да многи у ЕУ завиде Србији на односу какав има са Кином, а са друге стране умеју да стављају замерке на неке кинеске пројекте у нашој земљи, Чавошки каже да се то уклапа у политику двоструких стандарда на коју смо навикли ових година. У мултиполарном свету, где имате могућност избора и где бирате у складу са националним интересима, наравно да се ради о злој намери кад кинеском инвеститору тражите длаку у јајету за нешто што можете да нађете код било којег западног инвеститора, оцењује наш саговорник.
Проблем је, како додаје, што се та политика двоструких стандарда види и у томе што земље Западне Европе, на пример, Немачка, Француска, Велика Британија имају вишеструко већу трговинску размену са Кином него било која земља Централне и Источне Европе.
„ЕУ је на ширење на Исток гледала као на своје задње двориште где се пласирају капитал, роба, где доминирају западноевропске компаније, где сви морају да поштују њене стандарде и то је однос газде и оног ко за тог газду ради. Сада долази један другачији инвеститор који нуди више новца, повољније услове, већу слободу деловања на унутрашњем плану и не поставља никакве политичке услове“, наводи Чавошки.
Он подсећа да је и Кина, као и све земље Азије и Африке, била жртва европског колонијализма и империјализма због чега се од свог стварања залаже за такав начин развоја у којем можете да будете равноправан члан међународне заједнице, без обзира да ли се ради о некој мало земљи као што је Србија или о великој као што су Кина, Индија…
„Уколико поштујете партнера, колико год он био мали, имаћете један нормалан однос размене, добићете поузданог партнера са којим можете да сарађујете. У том односу западне силе могу доста да науче око приступа малим државама. Сада се свет фрагментирао, стварају се вишеструки центри моћи и глобални мозаик у којем ће сваки каменчић бити важан“, верује Чавошки.
По мишљењу Денде, могућност алтернативе изазива највећи страх код великих западних економија које разматрају импликације овако снажног кинеског уласка у Европу.
Пројекат „Појас и пут“ ће, како истиче, преобликовати односе у читавом свету.
„Истрошен је један модел глобализације и економског развоја. Долази нови глобални играч са новом понудом и новим идејама: сви заједно, а не један против другог, не принципи америчког вођења глобализације који се огледају кроз њихову економску моћ и натурање, кроз меку моћ и хиперповезаност. Кинези делују другачије. Они наглашавају принцип повезаности, али никако да се кроз економску, војну, политичку моћ натурају модели. Свет је буквално на раскршћу и отуда недоумице Запада кад је реч о кинеском пројекту“, оцењује Денда.
Он посебно указује на значај односа Кине и Русије и укључености Москве у пројекат „Појас и пут“.
„Реч је о веома значајном подухвату, синергији Евроазијске уније и кинеског Пута свиле, и Шангајске организације за сарадњу, која се више бави безбедносним аспектима. У тој синергији треба очекивати да Евроазија ојача. А то је прилика и за САД да у синергији, а не у конфронтацији са њима, почну да изграђују бољи свет“, сматра Денда.
Међутим, како указује Чавошки, кад једна велика сила шири утицај и то нарочито кад је директни конкурент, то не одговара ономе ко се представља као нека врста светског хегемона.
Зато ће, сматра он, „Појас и пут“ бити „игранка без престанка наредних деценија где ће бити три корака напред, два назад“, али свакако ће Кина полако напредовати.
„А ако се оствари добра синергија интереса са Русијом и Евроазијском унијом и ако се нађе модус вивенди са Индијом, у великим деловима Азије ћемо видети више-мање стабилну и просперитетну ситуацију“, закључује Чавошки.
Пратите нас на Твитеру и први сазнајте оно што други прећуткују.
