То је било мишљење много људи у америчкој влади током Клинтонове администрације који су радили у овом региону, а забринули смо се у време Дејтонског споразума и мање-више наметнутих решења која је Запад имао за регион, тврди Мејер.
У интервјуу за Спутњик бивши амерички обавештајац се присећа времена рада на Дејтонском споразуму. Двапут је био у Дејтону поводом конкретних питања о којима је Ричард Холбрук, сада већ покојни архитекта тих споразума, желео да разговара.
— Нисмо успели да убедимо председника Клинтона нити Холбрука да то није добра идеја. Заправо, Холбрук се веома наљутио на нас што сугеришемо да то није најбољи начин да се иде напред.
Он је толико желео да постигне решење и да га постигне брзо. Верујем да се добар део Дејтона тицао тога да се оконча крвопролиће у Босни. А Милошевић је желео да удовољи Сједињеним Државама и говорио је у име босанских Срба. Холбрук је био веома одлучан у вези са решењима и уверио је администрацију да је то прави пут.
Дакле, већ у том тренутку били сте свесни да Босна и Херцеговина није одржива на дужи рок?
— Да, и мислим да се то показало као тачно. Земља Босна постоји на папиру, али је заправо фикција. Моћ није у Сарајеву него на другим местима — у етничким заједницама, у америчкој амбасади у Сарајеву, барем кад је реч о Федерацији. Наравно, имају велики проблем са Додиком. Увели су му санкције. То је врло јадно и смешно.
Радили сте овде деведесетих година? Где сте били 1999?
— Током бомбардовања сам био у Вашингтону.
Шта сте тада мислили о НАТО агресији на Југославију?
— И када је то у питању многи од нас су тврдили да то није ни мудро, ни потребно, да постоји мирнији начин да се то реши, као што се радило у прошлости. Постојали су мирнији начини да се људи доведу за преговарачки сто.
Сада сугеришете да је најбољи начин да се реши ситуација у региону прекрајање граница. Зар не мислите да је то овде мало опасно?
— Може да буде. Зависи од тога како би се извело. Ми смо већ овде прекројили границе. Узмите Црну Гору. Тамо је гласање било врло тесно. Велики део света је признао Косово, не сви. Ни пет земаља ЕУ није то учинило. Али то је такође прекрајање границе. И као што сам рекао, Босна заправо не функционише баш добро, а те границе су у суштини измењене. Мислим да то треба учинити на миран начин, да мора постојати нека врста креативног лидерства на Балкану. Нема ничег светог у границама. После окончања Хладног рата многе границе су се промениле. Границе Совјетског Савеза су се промениле. Чехословачка је променила границе.
На миран начин.
— Да. И Немачка је променила границе. Тако да је то свакако могуће.
Али овде на Балкану мислим да није могуће мењати границе мирним путем, а једини народ који би желео да промени границе су Албанци. Лидери у региону не подржавају ту идеју, а ни САД. Како ви онда предлажете да се то изведе ако нема подршке ни од регионалних лидера, нити од главних сила?
— Мислим да овде ипак постоји нека подршка. Још колико јуче Николић је рекао да по његовом мишљењу Република Српска треба да буде део Србије.
Не баш тим речима.
— Али било је близу. Мислим да је такође присутан страх. Вучић не жели да увреди Брисел, не жели да увреди Вашингтон. Вучић је толико решен да Србија постане део ЕУ да не би учинио ништа што би то пореметило. А ако погледате анкете у Републици Српској и у овој земљи, постоји подршка за такву врсту уједињења.
Уједињења Републике Српске и Србије?
— Да, и за неку врсту промене граница. Рама има веома добар начин да разбесни Србе. Не знам да ли стварно мисли то о „Великој Албанији" или само прича о томе да би разљутио српске лидере. У сваком случају, мислим да Срби претерују у реакцијама, пецају се на удицу. Србија је свакако довољно јака да се одбрани од уједињене Албаније.
Шта је то уједињена Албанија? Ви верујете да је то идеја која може бити реализована?
— Мислим да се може реализовати, баш као што верујем кад је у питању „Велика Србија" или разматрање идеје о некој врсти конфедерације православних подручја.
Имате у виду конфедерацију Македоније, Црне Горе, Републике Српске и Србије?
— Да. То не мора да буде једна земља, него конфедерација држава. Земље у региону су веома слабе и углавном им недостаје снажно лидерство, које има на уму овај регион уместо да се размишља у ситним оквирима и буде тиме задовољно. Управо сам био у Пловдиву и тамо разговарао са српским званичником који ми је рекао: Не, Босна мора да остане једна земља. Питао сам — зашто, нема разлога за то, она је наметнута. Нико тиме није задовољан осим Вашингтона. А политика у Вашингтону се није мењала више од 20 година.
Што се тиче питања о уједињеној Албанији — да поновим да је Србија довољно јака да се са тиме ухвати укоштац ако би се тако нешто десило — била би то Албанија, део Косова, део Македоније и можда чак Прешевска долина. Али равнотежа томе било би то што би Србија добила северни део од реке Ибра. Требало би одржати плебисцит у Републици Српској да се види шта људи желе: да ли желе независност, да ли желе да буду део Босне или да буду део Србије. Већини људи са којима сам ја разговарао свиђа се идеја да буду део Србије. Мислим да постоји и могућност да се тесно сарађује са православном Македонијом. Суштина је да у овом делу света питање суверенитета није решено. Оно што Париз, Берлин и Брисел не схватају у вези са Балканом јесте да овде још није решен тај проблем суверенитета.
Да се вратимо на идеју „Велике Албаније". Ако сам вас добро разумела, ви сматрате да овде треба формирати „Велику Албанију" и конфедерацију православних земаља. Да ли је тако?
— Да, мислим да то треба истражити, креативно испитати. Све је могуће, али најважнија ствар коју треба имати на уму јесте да лидери региона треба да држе Сједињене Државе што даље од тога. Оне не треба да буду део тога.
Па ко да буде део тога?
— Никако не велике силе. Кад погледате последње 22 године, сваки пут кад су се Американци, а понекад и Руси, мешали у ствари у овом подручју — то се није добро завршило. Посебно САД. Сједињене Државе треба да се држе подаље. Амерички политичари не разумеју овај регион, не разумеју етничку припадност. Овај регион мора сам да решава проблеме. Ви треба да решавате проблеме, не ми. Све време је грешка што ми мислимо да имамо одговоре за овај регион, а ми их немамо. Овде мора да постоји лидерство.
Али као што сам поменула, једини који подржавају идеју промене граница су Албанци. Они отворено говоре о „Великој Албанији". С друге стране, та конфедерација православних земаља коју ви предлажете изгледа нема подршку. Можда само у Републици Српској, али у Србији о томе не говоре, у Црној Гори још мање, а имамо и ситуацију у Македонији, тамо је нова влада.
— Зашто мислите да нема подршке? Ако су људи искрени према себи и другима и креативни, они би могли да размотре ту идеју. Али толико има страха у Београду, у Скопљу, чак и у Бањалуци, мада је тамо нешто друкчије, толико има бриге да се не разљуте САД и Брисел, да нико не помишља ни да прича о томе. А ја кажем: хајде да макар причамо о томе. Прошле недеље Федерика Могерини је окупила све премијере у Бриселу. И сви су били добри једни према другима. Али кад су се вратили кући, ништа се није променило. Вучић се пре две недеље састао са америчким дипломатом…
Брајаном Хојтом Јијем…
— Да. Имате посла са званичницима нижег ранга у Стејт департменту. Посебно са оним који дође па каже: Ништа се не мења, само останите ту где сте. То није у интересу региона. Веома је фрустрирајуће за Американце који познају овај регион да виде колико су политички лидери спремни да учине све што желе Вашингтон и Брисел. Мислим да је добро што се Русија укључила у ову динамику, пре свега зато што је ово једна од ствари где је Вучић рекао — морамо да држимо равнотежу.
Дакле, ви мислите да је то балансирање добро?
— Да, мислим да је то добро за регион. Али немојмо се заваравати: ни Русија ни САД немају много интересовања за Балкан. Оне то раде зато што, као и за све силе у прошлости, Балкан постаје простор за конкуренцију.
Бриселски споразум је веома лош за Србију. А у овом тренутку није много добар ни за Косово. Приштина је пре неколико недеља рекла да ће прекинути преговоре. Предложио сам Вучићу пре много времена да и Србија то учини. Реците Косову и Могеринијевој — стоп, прекидамо, нећемо даље овако, морамо имати нови аранжман.
На који начин?
— Бар како ја мислим, да кажете: ево, ми, Србија признајемо да више никада нећемо имати цело Косово. Кад би Србија то хтела, то би значило нови рат. А нико не жели рат. Дакле, да Београд каже — признаћемо територију јужно од реке Ибар као косовску, а северно од реке Ибар је Србија. Наравно, подручја на југу, историјска, верска, неколико „српских џепова" треба да имају међународну заштиту и слободни приступ за Србе. Недавно сам у чланку који сам објавио у „Недељнику" предложио овако нешто. Ако би се то постигло, дошло би до сарадње. То се неће десити ако не буде решено питања граница. А ја мислим да оне засад треба да иду дуж етничких линија. Уколико људи на референдуму не гласају за друкчије решење. На пример, мислим да би било добро одржати референдум овде о Републици Српској. Е сад, овде је Косово део Устава, па би требало променити Устав.
Зар не мислите да би, кад бисмо то урадили, Албанци тражили више? Јер Харадинај већ прича о Косову до Ниша. Дате им један прст, а они ће тражити целу руку.
— Харадинај је посебна прича и он је врло тежак, али свакако Ниш не би био Косово. То је права Србија. И Харадинај то зна.
Али он провоцира.
— Да, он провоцира, као што провоцира и Рама. Ипак, тужно је што то Србе нервира. Не обраћајте пажњу.
Замислимо да Срби провоцирају. Каква би била реакција Брисела, Вашингтона?
— Потпуно сте у праву. Да Срби провоцирају, реаговали би Вашингтон и Брисел, сада посебно Брисел, а што је најважније Берлин, јер су Меркелова и Вучић веома блиски. Реакција би била врло тешка. Али српско руководство треба да каже: то је наше подручје, наша земља, држите се подаље. Ми ћемо се побринути за то. Ми смо овде вековима, много пре него што су САД биле земља, имамо дугу историју, дугу традицију. Треба рећи — доста. Једном приликом кад ми се Додик жалио на Американце, питао сам га: шта ће они заправо да ураде. Не мислим да ће поново да бомбардују, САД то неће урадити. Санкције? Па узмите паре од Руса.
Суштина је да овдашњи лидери морају да имају храбрости, треба да буду креативни, треба да престану да толико слушају Вашингтон, Брисел и Берлин. Немци долазе, издају наређења и враћају се кући. Не долазе више са Вермахтом, али сада долазе са новцем и моћи у Европи, али да поновим: овај део света мора престати да гледа са стране и мора се поуздати у себе.
Поменули сте да је добра ствар у српској политици што балансира између Запада и Русије. Али руски утицај на Западу виде као нешто лоше за Србију. Чак и ситно питање као што је статус запослених у Хуманитарном центру у Нишу је разлог за приче о шпијунском центру. Зашто је то тако?
— Зато што у главама многих америчких функционера Хладни рат никад није завршен. А прича да Руси и Американци морају бити непријатељи је бесмислена. Током већег дела наше историје нисмо били непријатељи. Е сад, ту равнотежу коју Србија одржава у Вашингтону доживљавају као да Руси долазе и покушавају да преузму регион и да прошире свој утицај и моћ. Мислим да Срби треба да буду веома опрезни са било којом спољном силом, били то Руси, Американци, Французи, Британци, Немци. Други проблем је то што је Србији потребан новац. Срби су превише спремни да продају своје наслеђе. Када почнете толико да продајете, после извесног времена нећете ништа поседовати. Што се тиче те приче о шпијунима, Срби верују у такве ствари као што је ЦИА. Имам доста пријатеља Срба, и сви верују да још увек радим за ЦИА. То је смешно, пензионисао сам се, бавим се професуром, више не радим за ЦИА. Али овде мисле да је ЦИА свемоћна и да све контролише.
Шта је Трампова политика у региону? Имали смо велика очекивања, али све досад није јасно каква је његова политика на Балкану.
— Очекивања су била превелика. Главни проблем је што је интересовање САД за Балкан било на највишем нивоу деведесетих година због ратова и због импликација за НАТО и америчку политику. Да будемо потпуно искрени, Вашингтон се веома мало интересује за Балкан. Четири месеца од доласка нове администрације нико не говори о Балкану. То је зато што су ту Русија, Кина, Блиски исток, тероризам. Ваша очекивања су превелика. То не значи да не постоје амерички званичници који се интересују за регион, али то су они нижег ранга. Већином је то сада посао америчких амбасадора у региону. Они немају шта да раде, па издају наређења, посебно у Босни. И у Македонији. Нешто мање у Србији, пошто је она већа. Али чак смо и овде имали амбасадоре који су то радили. Понашали се као британски намесници из 19. века, који су представљали империјалну силу и радили шта хоће.
