Та немачка медијска кућа констатује да ће „катастарско решење“, који је у овом спору наметнула Хрватска, бити од изузетног значаја за одређивање границе те земље и Србије.
Иако је арбитражна одлука и у Хрватској и у Словенији у први мах протумачена као велики тријумф Словеније и тежак пораз Хрватске, детаљнији увид у одлуку открива да ситуација ипак није тако црно-бела.
Када је реч о најважнијем питању — излазу Словеније на отворено море, око чега су ставови били потпуно подељени, Арбитражни суд дефинисао је словеначку везу са отвореним водама.
Али ту је, како се наводи, и једна кључна одредба због које се и Словенци љуте: Суд није Словенији доделио територијални излаз на отворено море, иако је то био кључни захтев због којег је Љубљана крајем прошле деценије и кренула у блокаду Хрватске која је окончана договором о арбитражи.
Словеначка веза са отвореним морем, широка 2,5 и дуга 12 наутичких миља, осигураће Словенији слободан комуникациони режим, што укључује слободну пловидбу и прелете.
Али то подручје остаје хрватско територијално море, само што је хрватски суверенитет на том делу мора ограничен.
Хрватска је и даље дужна да одговори на позиве у помоћ на том подручју. Словеначка страна на том подручју неће смети да рибари, нити економски да експлоатише подморје, а хрватска страна све то може и сме.
Ситуација у вези са разграничењем по којој је само једна четвртина Пиранског залива припала Хрватској, нешто је неповољнија за Загреб. Али ако се узме у обзир да је Хрватска добила леву обалу Драгоње, као и Свету Геру и подручја на левој обали Муре, онда је тешко рећи да је арбитража Словенији доделила све, а Хрватској ништа.
Аналитичар Давор Ђенеро, дугогодишњи хроничар хрватско-словеначких односа, сматра да је одлука Арбитражног суда у највећој мери уравнотежена, нарочито када је реч о граници на копну.
„Осим разграничења у Пиранском заливу, не видим ниједан озбиљнији проблем у арбитражној одлуци“, каже за ДВ Ђенеро, који сматра да је Арбитражни суд свој посао одредио на прописан начин и у складу са својим мандатом.
Чини му се да је управо приликом разграничења на копну Хрватска остварила значајну политичку победу.
Наиме, хрватска је страна успела да наметне начело катастра као критеријум за разграничење на копну, што ће за Хрватску бити од велике важности у другим споровима, нарочито када се буде одређивала граница са Србијом на Дунаву.
„Ипак, бојим се да ће овај велики успех хрватског правног тима у овој атмосфери вероватно проћи потпуно незапажено“, закључује Ђенеро.
„Катастарско начело“ којим се на крају водио Арбитражни суд у спору између Хрватске и Словеније биће од изузетног значаја када се буде коначно одређивала граница Хрватске и Србије око Дунава.
Када је пак реч о словеначком излазу на отворено море, фамозном јунцтион, ваља имати на уму да је Словенија и до сада, према свим важећим међународним конвенцијама, имала слободан излаз на отворено море, док се арбитражном одлуком то већ постојеће право слободне комуникације додатно потврђује посебним режимом. Реч је о решењу сличном режиму несметаног и нешкодљивог пролаза, за шта је Хрватска протеклих двадесетак година у више наврата Словенији нудила посебан споразум, уз међународне гаранције.
Али Љубљана на њега никад није пристајала, желећи искључиво свој, територијални контакт са отвореним морем.
Ђенеро потврђује да словеначки јунцтион није територијални, јер „Суд није хрватско територијално море претворио у словеначко територијално море, што и није могао да уради, али то море није претворио ни у међународне воде“.
Аналитичар упозорава да је „Суд морао да одреди словеначки јунцтион, али Словенији притом није дозволио да неограничено располаже хрватском акваторијом“.
Реч је, каже Ђенеро, о соломонском решењу, које је, чини му се, копија режима какав постоји код Гибралтара.
„Не знам ко би у Хрватској могао са таквим решењем да има проблем, осим оних који желе да стварају проблеме“, оцењује Ђенеро, који сматра да је ово решење, када је реч о граници на мору, уравнотеженије за Хрватску од споразума Рачан-Дрновшек.
Када се ради о Пиранском заливу, решење којим је Словенија добила три четвртине залива изненадило је и упућене у Словенији који нису очекивали више од две трећине.
„То је једина незгодна ствар у арбитражној одлуци. Иако се у Хрватској увек говорило о ’црти средине‘, нико није озбиљно мислио о томе. Али нико није мислио ни само о једној четвртини залива“, каже Ђенеро.
Он објашњење таквог исхода тражи или у неуспеху хрватског правног тима или у контаминираности Суда, али и додаје да ако се пажљиво прочита цела арбитражна одлука, остаје много мање простора за тврдње о контаминираности Суда.
Дипломатски извори ДВ, који су хтели да остану неименовани, уверавају да би арбитражна одлука могла да постане добра исходишна тачка за будуће разговоре Загреба и Љубљане.
Јер заправо већина решења из арбитражне одлуке прихватљива је за обе стране. О преосталим питањима поново би се разговарало, а у Загребу верују да словеначки премијер Миро Церар неће моћи да истраје у ставу да ће разговарати само о имплементацији арбитражне одлуке.
Саговорници ДВ уверавају да постоји простор за билатерални договор чиме би се избегла непосредна примена арбитражне одлуке, на основу које би се, уз неке измене, договор могао постићи брзо.
И Ђенеро се слаже да постоји маневарски простор за договор Загреба и Љубљане, а чини му се да за то постоји и политичка воља на словеначкој страни. О томе се међу словеначким правним стручњацима већ разговара, упркос чињеници да се ситуација у тој земљи компликује. Важни словеначки креатори јавног мњења не крију разочарање арбитражом одлуком, нарочито када је реч о територијалном контакту са отвореним морем. Исход арбитраже критиковао је и лидер опозиције Јанез Јанша, тврдећи да је Словенија изгубила свој „излаз на отворено море“.
На дијалог Загреба и Љубљане позива и европарламентарац Иван Јаковчић, који такође сматра да арбитражна одлука може да буде полазиште за коначни билатерални договор о граничном спору. Јаковчић подсећа да словеначка страна није остварила ниједан од својих почетних циљева, јер је желела цео Пирански залив и територијално море до отвореног мора, што није добила.
„Хтели су и села изнад реке Драгоње, односно Канала Светог Одорика. Ни то нису добили. Сматрам да је то основа за коначни договор“, наглашава Јаковчић.
Он исто тако поздравља одмерене изјаве представника влада Хрватске и Словеније које помажу људима који живе уз границу.
„Ова одлука у овом тренутку не обавезује Хрватску, али сигурно може да помогне да се пронађе коначно решење и у том контексту дијалог нема алтернативу“, поручује искусни истарски политичар, који је до сада показао непогрешив инстинкт када се радило о хрватско-словеначким односима.
Хоће ли разум ипак да победи (бурне) емоције, сазнаћемо већ 12. јула када се у Љубљани, први пут након објаве арбитражне одлуке, састају хрватски премијер Андреј Пленковић и његов словеначки колега Миро Церар.
