Према најновијим подацима Националне службе за запошљавање (НСЗ), у Србији је регистровано око 676.000 незапослених, од којих су трећина млади, али зато НСЗ годинама бележи послове које нико неће да ради без обзира на то како су плаћени.
Генерално, незапослени исказују слабије интересовања за обављање тешких физичких послова у области пољопривреде, рударства, грађевинарства, код којих се тражи и одговарајућа здравствена способност, рекли су Спутњику у НСЗ.
Најчешће се заобилазе послови теренске продаје — аквизитери, агенти осигурања, трговачки заступници… Један од разлога за то је што је плаћање тих послова на проценат од реализованих уговора уз веома мали или непостојећи фиксни део, а исплата се обавља тек након наплате производа. Тај посао одбија и због великог подручја које треба обухватити теренским радом, објашњавају у НСЗ.
Незапослени, кажу, одбијају посао и када им понуде лоше услове, односно када је плата испод просечне за те послове на регионалном нивоу, или су услови рада испод стандарда за то занимање, али и због неплаћања прековременог рада.
И послови без прецизираног радног времена, када се не зна колико времена ће се провести на послу, хоће ли се имати слободна субота, недеља, празник, такође су на црној листи.
Непопуларна је и пракса да сте на пример код истог послодавца и рачуновођа и секретарица, административац, кафе куварица, чистачица… Избегавају се, дакле, ситуације када послодавац очекује да се обавља више различитих послова, када фирми треба „човек за све“, рекли су Спутњику у НСЗ.
Ситуација је слична и код сезонских послова, па иако су релативно добро плаћени, они који имају потребу за додатном радном снагом тешко долазе до ње. То се понајвише односи на послове на грађевини, посебно оне попут изношења шута. Тешко је доћи и до берача воћа и поврћа, пастира, дрвосеча.
Пољопривредници муку муче да унајме раднике, иако је најмања дневница око 2.000 динара. С уласком Румуније у ЕУ прошло је и време јефтине радне снаге која је сваког лета налазила посао на пољопривредним газдинствима у Србији.
Дрвосече у летњој сезони месечно могу да зараде око 1.000 евра, али због тешког рада у тешким временски условима већина тај посао заобилази. И чување оваца се плаћа између 200 и 600 евра месечно, али ни то није довољно да би се неко латио чобанског штапа.
Интересантно је да су и пре четири године непопуларна била иста занимања, тако да су дефицитарни и тад као и сада били вариоци, дрвосече, зидари, рудари, тешки физички послови у пољопривреди и аквизитери и менаџери продаје.
Занимањима за која на бироу за запошљавање нема заинтересованих, ускоро би могли да се придруже и зидари, тесари, армирачи, керамичари и водоинсталатери. Напросто интересовање за упис у школе које образују такав кадар је изузетно слабо, упркос томе што је реч о пословима без којих се не може и иако фирме за нека од тих радних места нуде зараду између 50.000 и 100.000 динара.
Ове године у целој Србији уписано је само десет зидара, осам тесара, четири армирача. Директорка Грађевинске школе Београд, једине установе у Србији која школује грађевинске занатлије, Драгана Радовановић, оценила је недавно да водоинсталатера у Србији ускоро више неће бити, јер је последњи завршио школу пре три године.
Већ деценијама нема ниједног ученика на смеру стаклорезача и каменорезача, истиче она. Грађевинске фирме нас стално зову и траже ученике који су похађали нашу школу за сва ова занимања, али ми немао кога да пошаљемо на посао, објаснила је она.
А по речима директора Националне службе за запошљавање Зорана Мартиновића, у Србији је незапослено 31,2 одсто младих, што је 2,5 пута више од опште незапослености. Европски просек незапослености младих је око 18,5 одсто. Притом, у Србији око 16,5 одсто младих, нити ради, нити се школује, упозорио је Мартиновић.
