У свакој кући у Србији су, барем по неколико пута, били Рамбо, Терминатор, Мадона… и пили су кока-колу са домаћинима, док браћа Карамазови, Ана Карењина и Сибирски берберин много ређе свраћају и у много мањем броју домаћинстава кажу „наздаровије“ уз вотку.
Можда је и због тога редитељ Емир Кустурица нагласио да важно популаризовати руску културу у Србији јер се ради о основи словенске културе која лежи у руским писцима, у руској музици и руском филму.
То је необично важно, истакао је Кустурица, јер је процес американизације готово завршен, и баш кад је завршен, треба почети нову страницу.
Како се на руском каже „Мекдоналдс“
Утицај западне популарне културе није завршен већ је смањен по интензитету, сматра Александар Гајић са Института за европске студије и додаје да је американизација и даље присутна али да њен квалитет пада и више не придобија људе него снижава критеријуме на интелектуалном нивоу, инфантилизује публику.
Утицај популарне културе из Русије, с друге стране, постоји, али он, према Гајићевом мишљењу, није висок нити већи од западног, пре свега зато што је настајао по угледу на њега.
„Тенденција јачања руске културе и њеног утицаја постоји, док западна релативно слаби, па мислим да је Кустурица свестан потребе да се направи неки баланс, да Србија од неког ко му је културно и духовно ближи прими културни утицај“, прецизира Гајић.
Совјетски Савез, према казивању новинара и преводиоца Љубинке Милинчић, био је затворена земља у коју није продрла западна култура, нити су они своју извозили.
О свом имиџу у свету нису мислили, прецизира Милинчићева, јер тадашњи приоритети Совјетског Савеза и Сједињених Држава нису били исти.
„Америка је велики део свог деловања посветила ширењу сопственог имиџа у свету, па смо се нагледали холивудских филмова са срећним крајем у којима Американци живе у бајци, а правде и слободе на све стране. СССР је пак главну пажњу посветио обнови разорене државе после Другог светског рата, а притом су још преузели на себе обавезу да у земљама Варшавског пакта граде зграде, фабрике, финансирао их и омогућавао да напредују, док су на западу причали да су колонијализовани“, пореди Милинчић.
Људи су под гвозденом завесом, подсећа Милинчићева, читали, писали, имали своју музику… али то није допирало до запада, док су Американци све извозили.
Најзападнија руска сестра
Србија је, даје нам историјску димензију Александар Гајић, део источноправославног света и у културно-цивилизацијском смислу припада истом културном типу као и Русија, али је ипак земља на југоистоку Европе и представља најзападнији део тог источноправославног културног круга, па је била и најизложенија западним утицајима.
Кад је Србија обнављала своју државу у 19. веку утицај Русије је био изузетно значајан, каже даље Гајић, пре свега цркве, црквене књижевности.
Како се надаље развијала српска држава, тако је био присутан утицај и руских официјелних кругова и руског „народњаштва“ са којим су се идентификовали српски политички покрети, пре свега радикали у кнежевини и краљевини Србији.
У двадесетом веку, напомиње Гајић, изузетан је био утицај руске беле емиграције која је подигла културни ниво у краљевини Југославији. Кад би посматрали дубину утицаја Русије, истиче Гајић, међуратни период руске емиграције је, по свему судећи, био најзначајнији — од архитектуре па до плејаде интелектуалца и професора којима је краљ Александар дао уточиште.
После Другог светског рата совјетски утицај је, указује Гајић, био идеолошко-пропагандни, али само од 1945. до резолуције Информбироа 1948. и раскола Тита и Стаљина.
Наког тога се Југославија отвара за утицај западне културе, а то је истовремено период кад је америчка популарна култура постала доминантна, прво на простору Северне Америке и западног дела Европе, а после и глобално.
Ракете у подрум, паре за филмове
„Од ’50-тих година прошлог века наовамо знатно јача утицај Запада и њихове популарне културе, док је руско-совјетски утицај у периоду Хладног рата био сачуван само у домену високе културе, пре свега руске класичне књижевности и нешто мало у науци, у експертским знањима“, констатује Гајић за Спутњик.
Таква ситуација се појачала и након Хладног рата, додаје он, а чак и за време санкција и ратова ’90-их, западни и амерички утицај глобално је постао доминантан, пре свега због ширења меке моћи Американаца у виду популарне културе.
„Постала је испражњена, формалистичка, шаблонска и пре свега се идеологизује, представља неки вид јефтине пропаганде који више не налази јак одјек у уму и срцима оних који те видове културе конзумирају на различите начине. Са друге стране, Русија је од 2000. године схватила утицај меке моћи, популарне културе и почела системски да је промовише барем на постсовјетским просторима“, пореди Гајић.
Међутим, он види проблем у томе што Русија у својој популарној култури заправо опонаша оне шаблоне, инстант-решења, видове изражавања који су се показали као проверени на Западу.
Тек сад, наглашава Љубинка Милинчић, може да се каже да је Русија дошла на неки ниво да може да посвети један део делања неговању свог имиџа у свету.
„Сад се више не ратује оружјем, већ утицајем који се шири преко културе, па и медија. Руси, нажалост, раније нису имали времена да се тиме баве, док су Американци имали јако много времена и јако много пара. Руси ни пара нису имали. Ако бирате да ли да правите ракету која ће да вас брани од евентуалног напада или да извезете књигу и обезбедите јој пласман, увек се прво градила ракета“, закључује Милинчић.