Таблоид који је годинама „откривао криминалне афере“ садашњих опозиционара у Србији, стављајући на стуб срама њих и њихове породице, већ скоро два месеца води бруталан рат против водећих људи у власти.
Не бирају се средства, речи, епитети. Сваког дана, насловна страна као потерница — лажов, криминалац, рекеташ, преварант… Текстови се не пишу пером и тастатуром, већ као да се то ради секиром.
Куља гнев из сваког пасуса. Све је пропало, урнисано, покрадено, опустошено, урушено… Именовани и неименовани извори дају дијагнозу болесне земље. Грубим кованицама сликају апокалиптични пејсаж Србије. Никог из власти не штеде. Сви се проглашавају за нељуде. Баш ништа није вредно ни најмање похвале.
Таблоди блиски власти, са друге стране блатњавог рова, сензационално објављују „мрачну прошлост лидера опозиције“. Непрекидно „откривају“ њихове махинације, милионске проневере, морбидне детаље из младости, везе за подземљем, тајне послове са тајкунима.
Текстови се не пишу оловком него камом. Излива се снажан бес на све ривале власти. Сви они су „уништили земљу“, „разорили економију“, „девастирали институције“, „згазили углед земље“, „похарали сефове“, „напунили џепове“, „шуровали са тајкунима“, „одавали тајне странцима“…
Свака идеја из опозиционог табора дочекује се на сечиво. Сви они су неморални, бешчасни, проданог образа и достојанства, крволочни, жељни фотеља, лакоми на паре.
У таквој поставци — изврнуте чарапе — успостављене су две стране исте медаље. Бескомпромисни рат медија довео је до тога да свако искључиво себе проглашава за слободног, независног, храброг, часног.
Сви себе кандидују за судије преког суда. Знају више од полиције, тужилаштва, правосуђа. Њихови извори су највише мерило у друштву. Једини критеријум. Искључиви кантар.
У стотинама хиљада тиража свакодневно се пуца из најтежег наоружања. Телевизије се претварају у полигоне ратних дејстава, контаминираних експлозија, „вести“ које непрекидним понављањем стварају амбијент ванредног стања, државног удара, свеопште катаклизме.
Та целокупна матрица прошле недеље је изродила аферу у којој се нашао и најстарији дневни лист на Балкану. „Откривено“ је да је објављивао „ауторске текстове“ људи који уопште не постоје, а да би све изгледало аутентично, уз чланке су излазиле и фотоградије „аутора“ за које се испоставило да су анонимни немачки глумци и покојници. Срамотно.
Прошле седмице је и недељник са великом традицијом објавио и насловну страну на којој је Србија приказана као радни логор. Мрачна, морбидна и некреативна фашистичка асоцијација саблазнила је многе грађане, без обзира на политичку припадност. Скарадно.
Једне дневне новине које се у чаршији представљају као бастион слободне мисли, чисти демократски форум, реплика Агоре, одбиле су да објаве одговор саветника председника Републике Српске на један њихов текст.
Једноставно, по кратком поступку, потезом мача, укинули су право на реплику.
Да, у Србији је почео грађански рат.
Духовно, дубински, метафорично. Само још нема мртвих. Речи су изгубиле значење, аргументи су збрисани, кодекси прегажени. Сви су криви док инквизиторској руљи не докажу супротно.
Да, у Србији је почео грађански рат.
Опасан, симболични, дубински. Или си њихов, или наш. Нема између. Потрте су све нијансе, промишљана, цивилизоване расправе, размена чињеница. Пристојност је досадна, превазиђена, не доноси шерове, тираже, кликове.
Да, у Србији је почео грађански рат.
Подмукао, малиган, гангренозан. Рат у коме се не испаљују прави меци, али куршуми пролазе кроз душе. Рат у коме најмање учествују обични, мали, простодушни грађани, али су они највеће жртве.
И није наша земља једина у таквој позицији. То су чак планетарне тековине. Ево, да не идемо далеко. Србија се граничи са Црном Гором, коју је такав вишегодишњи рат потпуно поделио и Македонијом, коју је довео до ивице слома. Што све није за утеху, али представља аларм за буђење, док не буде касно.
Али упркос свему, наде има. Лако ћете препознати оне медије који на такав грађански рат не пристају. Који трагају за истином. Којима је идеја важнија од било које личности.
