Коначно нека корист од страних амбасадора. Камерон Мантер, некадашњи представник Сједињених Држава у Београду — који је, кажу, на много начина „задужио“ Србију — враћа се на Балкан (што само по себи доста тога говори) као председник „Ист вест“ института. Важно је и што се из његовог интервјуа телевизији Б92 може се доста сазнати — како о развоју регионалних, тако и о перспективи геополитичких прилика.
Трамп или Тарабићи
Као човек неоптерећен формализмом Мантер рече — очигледну ствар, али битну јер је из његових уста — да амерички естаблишмент критикује Русију, док њен председник Трамп разговара са председником Путином у намери да поправи односе. Будући однос Америке и Русије, парафразирамо Мантерову прогнозу, најбоље ће се видети на основу слике односа те две суперсиле на Балкану.
Хоће ли у тучи или „тучи“ великих страдати трава, у овом случају Србија, занима и јавност у овој држави.
Срби су и једног председника (делом) изабрали због лажне приче о његовом презимену повезаном са именом места из ког потиче, јер је то наводно записано у Креманском пророчанству. Зато чувено Тарабића предвиђање о трећем светском рату изнад Пожеге добром делу грађана не избија из главе. Ако их нису мимоишла два, реално је да се питају како ће проћи у евентуалном трећем судару великих.
Победи ли, у унутрашњеамеричком обрачуну, Трамп — онда највероватније сви могу да одахну, победи ли пак дубока држава — онда се можда испоставити да су пророци из Кремана у нечему и били у праву. У најмању руку тензије неће спласнути.
Вашингтонска ручна кочница
Међутим, изгледа да присуствујемо дувању неких других ветрова, упркос блискоисточним врућинама на подручју балканских земаља. Ма колико, па и последњих дана, и неки озбиљни људи блиски владама на Балкану тврдили да је ствар решена, да се чуда неће десити и да је својеврсни пројекат „Србија без Косова али у ЕУ и све ближа НАТО-у“ у завршној, бесповратној фази — чини се да ипак није све пропало и готово.
Па не би Мантер доводио свој „Ист вест“ на Балкан, помињао уставно питање у БиХ, однос Србије и Косова, или младе људе који напуштају регион, да је све већ спаковано. Одрасли људи не верују да се једе све што лети, па тако неће поверовати ни у Мантеров алтруизам, а поготову у његову бригу о младим Србима, Бошњацима, Албанцима и њиховим мама које плачу док их испраћају у бели свет. Интерес, овога пута понајвише лични, јесте оно што га тера да се бави овим регионом.
У нерешеним и замрзнутим конфликтима има места и за округле столове, пројекте, ове или оне форме стабилизације… А то све неко мора да води, неко да финансира, а неко на крају наплати.
Притом, не бисмо рекли да је случајност што је актуелни амерички амбасадор Кајл Скот поред стандардне западне мантре о нормализацији односа Београда и Приштине поменуо и да би био изненађен ако признање Косова буде услов за пријем Србије у Европску унију. Могао је да одговори и без наглашавања признања које је, сасвим логично, било и главна вест интервјуа дневнику „Политика“. А вест је јер је у питању порука. Повлачење ручне, макар и вербално.
Свачија, хвала богу своја
Притом, Кинези купују предузећа, граде инфраструктуру, најављују индустријски парк, праве дугорочне пројекте у Србији и преко Србије… Дакако, присутни су и биће присутни. Ни Ангела Меркел не диже руке од балканских земаља, па ако не може да их увуче у сопствено двориште, не жели да их пусти ни у Путиново. Зато су у последње време актуелни алтернативни планови који на неки начин треба да одрже барем статус кво у региону, док не дође време за проширење ЕУ. Наравно, и турски председник Ердоган не би био султан ако не би гледао преко тарабе.
Дакле, све што говори и намерава да ради Камерон Мантер, све што изјављује и ради амбасадор Скот, економско деловање Кине и економско и политичко деловање Немачке, и као шлаг на торти две (важне) изјаве руског амбасадора Александра Чепурина да би било боље да се (споља) не врше притисци на Србију и најава стварања руско-српског индустријског парка — говори нам да борба тек предстоји.
Борба, а не рат. Геополитичке околности су промењене, нема више једног доминантног играча, већ најмање још једног. А и остали, ако још и имају савијену кичму, барем подижу главу.
У таквој ситуацији, у којој је превише праваца утицаја на званични Београд, Србија за коју би желели да је свачија, може да опстане и реално постане своја.
Буде ли тако, колатералну корист имаће и Трамп јер ће то значити пораз естаблишмента који му више од пола године не да да узме ваздух.
