„Остаје ми сада споменути два најважнија догађаја око Аркана, за које мислим да не би смели да остану државна тајна, ма како то неки још данас жарко желе“, наводи Манолић.
Како наводи, Жељко Ражнатовић Аркан „још је током истраге и боравка у Реметинцу и пре режираног суђења постао добављач оружја за потребе Републике Хрватске“.
„Почетком 1991. године, тачније у априлу те године, Република Хрватска купила је његовим посредовањем од његове компаније из војног складишта у Батајници много оружја, претежно калашњикове АК 47 и противтенковско наоружање. Била је реч о дванаест шлепера оружја“, истиче Манолић.
Према његовим речима, данас „ваља открити неке детаље како би се прича о Аркану довела у прави контекст“.
„Ко је одобрио трговину оружјем са Жељком Ражнатовићем Арканом? Зашто ја, као ондашњи председник Владе, нисам имао информацију о тим набавкама? Да ли је трговина с њим била покриће за неке друге услуге, како је то оружје плаћено, зашто је целу операцију водио ’обавештајни круг‘ и на страни купаца и на страни продавача? Можда одговор знају неки појединци из Осијека који су оних дана били господари живота и смрти у Осијеку, а претпостављам да детаље знају и неки данас живи Вуковарци, склоњени на острву Крку, као и они који су пратили шлепере до истовара“, наводи бивши хрватски премијер.
Он истиче да није испитивао „шта о томе знају Главаш, Перковић и Шекс“, али верује да им детаљи „нису непознати“.
„Неколико дана пре плаћања оружја Ражнатовићу Аркану, наши појединци, у згради Жупанијског суда у Осијеку, припремиће две актовке пуне злата и сребра. Наиме, оружје је наводно плаћено златом и сребром. Питања која се и данас намећу гласе — чије је било то злато и сребро, има ли оно неку везу с убијеним осјечким шверцерима златом, ко је, заправо, особа која је злато донела на Жупанијски суд у Осијеку и на крају, коме је преузиматељ актовки заправо предао пошиљку злата? Је ли реч о оружју које се касније обилно препродавало по Славонији, је ли део отишао у Вуковар?“, пише Манолић.
„Чињеница је да је дванаест шлепера оружја стигло и да је предато, а да је Аркан тих дана боравио у Реметинцу. Постоји и информација да је Аркан тим оружјем заправо купио своју слободу. Верујем да ће ови редови изазвати неке припаднике Службе за заштиту уставног поретка, који су пратили и преузели оружје, да се ипак јавно испитају о пошиљци“, додаје он.
Манолић наводи да о целом случају постоји и забелешка у Државном тужилаштву.
„Иако су неки протагонисти ове приче мртви, па и мој пријатељ Лазо Пајић, који је о свему овоме знао много више, нема никаквог разлога да се та и с њом повезане истраге не наставе, поготово зато што неке индиције говоре како су одређена осјечка убиоства, па и оно Јосипа Реила Кира, имала везе са Загребом“, пише својевремено најближи сарадник хрватског председника Туђмана.
Међутим, како наводи, то није све о Аркану.
„Хрватска ће се и 1992. године користити услугама Жељка Ражнатовића. И та ће се операција збивати мимо мојих очију, у највећој тајности. Штавише, мислим да сам свесно био искључен при њеној организацији због чињенице да смо председник Туђман и ја тад већ били ’затегнули конопац‘. Избором људи који ће бити укључени у ту операцију, а неки су и данас живи, Туђман, а после и његови наследници затворили су круг оданих и моћних“, истиче Манолић.
Како наводи, он и Туђман су о бројним обавештајним операцијама размишљали различито, понекад и дијаметрално супротно.
„Операција набавке видео-записа о ликвидацији хрватских бранитеља с Овчаре тема је о којој се и данас човек мора запитати: ’Председниче, чему то?‘. У фебруару 1992. године председник Туђман исплатиће два милиона немачких марака за набавку видео-записа који је поседовао Жељко Ражнатовић, барем тако стоји у документима, које хрватска држава и данас има. Готов новац биће однесен Аркану, а видео-касета, замотана у алуминијску фолију, биће предата председнику Туђману у његовој породичној кући у Назоровој улици“, пише Манолић.
„Документи који говоре о споменутом видео-запису такође постоје; надам се да нису у међувремену уништени, као што постоје документи који показују да Арканово хапшење и суђење у Загребу није сматрано препреком наставку сарадње с тим човеком. Аркан ће остати у континуираном контакту са Златком Багарићем, све до Багарићевог убиства, али и с Фердинандом Јукићем, радником Службе за заштиту уставног поретка, те с још неким појединцима, великим хрватским бизнисменима чија имена засад не бих спомињао“, додаје он.
Манолићеве тврдње да је Република Хрватска купила дванаест шлепера оружја од Жељка Ражнатовића и да је Туђман лично наредио да се Ражнатовићу исплати два милиона марака за видео-запис убиства на Овчари, како наводи „Телеграм“, јесу две тврдње које „прилично драматично мењају хрватску (и српску) слику о Аркану, а део су опсежног поглавља о познатом случају Аркановог хапшења у Хрватској почетком 1991. године“.
Они потом наводе да су хрватске обавештајне службе добиле информацију да Аркан припрема атентат на председника Туђмана, као и да је ухапшен у близини Двора.
Ухапсили су га припадници Министарства унутрашњих послова, али српске националности, наводи „Телеграм“.
У Реметинцу га је, тврди Манолић, слободно посећивало веома много људи, док је у исто време његов досије нестао из судског списа, па тако судија, наводно, заиста није имао много избора него да Аркана осуди на само двадесет месеци затвора, што није подразумевало обавезни притвор, па је Аркан мирно напустио Хрватску.
Манолић је од преузимања власти у априлу 1990. године па до ескалације сукоба с Туђманом крајем 1993. и у 1994. години, обављао дужности члана Председништва Републике Хрватске, па председника Владе, па шефа обавештајних служби, па, на крају, председника саборског Жупанијског дома.
Уз све то, Манолић је имао и највише страначке дужности у време доласка на власт ХДЗ и у првим годинама рата.
Жељко Ражнатовић Аркан био је оснивач и главни командант Српске добровољачке гарде, а такође је био оснивач и први председник Странке српског јединства, председник фудбалског клуба Обилић, а помиње се и као један од вођа навијача Црвене звезде.
Убијен је у Београду 15. јануара 2000. године.
