„Оружана побуна у Србу није била антифашистички устанак“, наслов је текста у хрватском „Вечерњем листу“ који за 27. јул — дан који је до отцепљења Хрватске из Југославије слављен као Дан устанка у тој социјалистичкој републици — каже да је за циљ имао стварање велике Србије према пројекту „Велике хомогене Србије“ четничког идеолога Стевана Мољевића који је настао непосредно пре побуне те исте 1941. године.
Без Срба, молим
Тај поглед на свет је врло интересантан, реагује историчар Чедомир Антић, човек не може бити антифашиста ако је Србин. То је порука.
„Значи да у суштини геноцид над Србима и није тако лош, само што би можда било добро да он буде извршен на европски начин, да баш не буде да уз то погине неки Хрват и најбоље да Срби у томе учествују. Дакле, имамо посла са екстремним национализмом и верским фанатизмом који је био подстицан дуго и на крају нема идентитета без односа према Србима“, наглашава Антић за Спутњик.
Сад кад у Хрватској готово и да нема Срба, додаје овај историчар, то је однос према Србији — кад Србије не би било, вероватно више не би било ни Хрватске, јер не постоји више упоришна тачка за њу, пошто је темељ идентитета однос према Србима.
„Не постоји значајнија слободна територија у Хрватској све до 1944, 1945. године која није већински насељена Србима. И то је чињеница. Да, било је и хрватских антифашиста, да, било је и хрватског отпора, али он не би био значајнији да није било Срба“, подсећа Антић.
Хрватска је, тврди он, објективно врло мало допринела победи над фашизмом.
„Та стална прича како је на Сутјесци било Хрвата у најмању руку није тачна, а уз то је и неморална. Зна се где је устанак почео, зна се зашто је почео, зна се над којим народом је извршен највећи злочин у току Другог светског рата, зна се да је у том злочину учествовала већина народа 1941. године, и његове цркве, и његове елите, зна се да кад је геноцид почео да су хрватски комунисти били на страни нациста, због споразума Хитлер-Стаљин, то је чињеница“, категоричан је Антић.
„У Србу се одиграо и велики митинг побуњених Срба 25. српња 1990, не случајно на дан кад је заказана седница Хрватског сабора који ће усвојити амандмане на још важећи Устав из 1974. године. Саборски заступници Српске демократске странке Јована Рашковића нису желели у Загреб, него су били најактивнији творци ’Декларације о суверености и аутономији српског народа у Хрватској‘, која је прихваћена акламацијом на том митингу, који је сам себе прогласио првим општим Српским сабором“, пише аутор „Вечерњег листа“.
Докле ће сазревати хрватска нација
„Проблем тог текста јесте што то није неки екстремистички купусни лист, нека велика ’Хрватска Хрватска‘, већ је то ’Вечерњи лист‘, један од најтиражнијих хрватских листова и аутор је заслужио да пише ауторски текст у таквим новинама. То је велики проблем Хрватске. Постављам питање, докле ће тај национални пубертет да траје? Они су се 800 година борили за државу и сад већ 80 година трпимо национални пубертет. Колико ћемо векова трпети то?“, пита Антић.
Бојкот хрватске власти и опозиције митинга Милорада Пуповца у Србу је, закључак је текста у „Вечерњем листу“, коначно прави одговор на историјске лажи.
Милорад Пуповац, човек који је на челу српског народа у Хрватској, према Антићевом мишљењу смета свима — од усташа до бившег председника Ива Јосиповића.
„Зашто? Па зато што има изнад два одсто подршке. Зато што би они хтели да не постоје ни та три посланика која представљају Србе. И увек ће сметати. Ко год да је ту ће сметати. Једино би вероватно волели да имају неког полулудог и неко страшило у некаквој наказној униформи коју је креирао модни креатор Вељко Булајић, па да га онда извлаче кад год имају неки проблем и кажу: ’Ево, тај је крив‘“, сматра Антић.
У читавој причи, сугерише он, пре свега озбиљан проблем има ЕУ зато што је воде мали политичари који не схватају да је одавно сазрело време за озбиљне санкције Хрватској.
„Зато што не може неко сваки дан да има регистрован национални инцидент и да га непрекидно представља као бастион европејства на Балкану. Они то нису. Они више нису проблем ни Србима, ни Србији. Тамо је остао да живи само онај ко је спреман то да трпи. Ту нека велика сила мора да стане и изврши утицај на фалсификације и на неиживљене ратне жеље“, закључује Антић.
