У Војводини наредних дана почиње изградња четири система за наводњавање, од укупно 11 предвиђених у читавој земљи, који ће се финансирати кредитом од сто милиона долара који је Србија узела од Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), управо је изјавила вршилац дужности директора Републичке дирекције за воде Наташа Милић. Овим системом ће, каже она, бити покривено више од 20.000 хектара земље.
С обзиром на то да се у свету у просеку наводњава 17 одсто обрадивих површина, а у Србији непуна три одсто, по чему смо заједно са Албанијом на дну европске листе, нема сумње да је сваки бољитак на том плану значајан. Србија данас наводњава тек око 80.000 хектара. И ово жарко лето, као и бројна претходна, уверило нас је колико смо због тога на штети. Десет од петнаест најтоплијих година у Србији регистровано је након 2000. године.
Што се климе тиче, биће све топлије. Од средине седамдесетих година прошлог века почео је значајан раст температуре и боља ситуација од тренутне неће бити. Можемо само да ублажимо раст температуре ако се будемо држали Париског споразума о климатским променама, каже за Спутњик Горан Пејановић, помоћник директора Републичког хидрометеоролошког завода.
Климатске промене које је изазвао људски фактор индустријализацијом и испуштањем све већих количина угљен-диоксида и других гасова у атмосферу, довеле су до ефекта стаклене баште и глобалног загревања и назад се не може. Уколико свет буде поштовао Париски договор, просечна температура ће до 2050. године порасти само за један, један и по степен, а до краја века два степена. Уколико се договорено не буде спроводило у дело, 2050. ћемо имати просечну температуру и атмосфере и океана већу за два степена, а 2100. године и пуна четири степена Целзијуса. Шта то значи, јасно је када се зна да је од почетка индустријске револуције 1880. године до данас температура и ваздуха и мора повећана само један степен.
Осмотрене климатске промене у Србији указују на повећање броја летњих и тропских дана, као и тропских ноћи, на то да су топлотни таласи чешћи и дужи, да је смањен број дана са јаким мразом и снежним покривачем, као и број ледених дана и да су падавине све ређе али интензивније, каже Пејановић.
Он је то илустровао подацима да је, на пример 2015. године у Подгорици забележено 45 дана заредом са температуром изнад 35 степени Целзијуса, а у Београду 22 дана. У 2012. години, када је забележено најтоплије лето, у Београду је било више од 25 дана са температуром већом од 35 степени. То је, напомиње, јако близу температури људског тела, а када је спољна температура већа, организам тешко функционише.
Извесно је, дакле, да нас чекају све топлија лета и да само изградња 11 система за наводњавање, колико год значила, неће решити проблеме које суша наноси српској пољопривреди.
Члан Одбора за село Српске академије наука и уметности (САНУ) Бранислав Гулан указује на последице чињенице да је од 18 последњих година осам било сушних.
„Пет последњих сушних година је проузроковало пет милијарди долара штете у пољопривреди. Управо толико износи и вредност једногодишње пољопривредне производње у Србији“, каже Гулан за Спутњик.
У најтоплијој 2012. години штете од суше у пољопривреди износиле су милијарду и по долара. Ни ова година, сматра он, не заостаје много за том. Род кукуруза је, практично, преполовљен и као и до сада најбоље у оваквим условима су се показале домаће сорте и хибриди.
Гулан подсећа да Институти у Земун пољу и Новом Саду имају више од 1.500 сорти и хибрида разних култура, највећим делом пшенице и кукуруза, који су се, за разлику од иностраних, у сушним условима увек показали као најиздрживији.
Кукуруз је ове године, као и обично, посејан на 1,1 милион хектара и за разлику од прошлогодишњих рекордних седам милиона тона рода, ове године ће бити једва четири милиона, каже Гулан и додаје: „Неће га бити за извоз, али пошто немамо сточарство које је на нивоу 1910. године, имаћемо довољно за домаће потребе“.
Због суше коју је проузроковао „Луцифер“, немилосрдни топлотни талас сасвим пригодног имена, подбацио је и род пшенице која је већ пожњевена и у односу на прошлогодишњих 2,8 милиона тона, мањи је за 600.000 тона. Србији је за исхрану, робне резерве и семенску пшеницу довољно милион и по тона, али за извоз остаје веома мало, око 500.000 тона, каже он.
Соја је такође уништена. Она је прошле године родила 3,7 тона просечно по хектару, а ове године неће прећи 0,8 тона по хектару, напомиње Гулан, оценивши да ће и род сунцокрета бити мањи, и то око 30 одсто.
Штета на кукурузу се процењује на 525 милиона долара, напомиње он, оценивши да ће укупна штета на свим усевима бити око милијарду долара. Зато ће, сматра он, извоз пољопривредних производа који је прошле године био вредан 3,2 милијарде долара, овога пута бити знатно мањи.
„Штета само у једној години од суше је толика да би за те паре могли да се изграде системи за наводњавање“, напомиње Гулан, али и наглашава да само то није довољно.
Ако будемо изградили системе за наводњавање, а остану празна села, празне стаје, ми ћемо државу претворити у пустињу и то за кратко време, указује он.
Земља, све и наводњавана, без стајског ђубрива којег нема, јер немамо стоке, са све учесталијим сушама, биће брзо упропашћена, каже Гулен.
Он подсећа да је хидросистем Дунав—Тиса—Дунав био завршен још 1977. године с циљем да наводњава 500.000 хектара и да се одводњава милион хектара. Одводњавање је функционисало све до 2005. године када су биле велике поплаве. Сада више не може ни то јер у каналима дугим 22.000 километара има 15 милиона кубика муља, напомиње Гулан и додаје да наводњавање никада није ни функционисало. Напросто, изграђени су само канали, а не даље и околни системи за наводњавање.
Тако је тада наводњавано само 50.000 хектара. Сада се, каже, наводњава мало више, око 80.000 хектара. У најбољим случају воду можемо да доведемо до 100.000 хектара, рачунајући и стакленике, процењује Гулан.
С обзиром на све то, наводњавање 20.000 хектара из 11 нових канала изграђених са сто милиона долара арапског кредита изгледа као кап у мору у односу на неумољиву силу природе коју је човек разјарио својим немаром, не мислећи на будућност.
Да ли ће црвени метеоаларм активирати „црвену лампицу“ код оних који би требало да осмисле дугорочну стратегију како српска земља уместо највећег извора прихода не би постала само добра сценографија за филмове попут оних о Дивљем западу.
