— Стара Грчка дефиниција је изгубила реални значај зато што ми имамо о владавину народа тако што народ бира оне који ће да доносе јавне одлуке, дакле, избор власти која треба у одређеном мандату да доноси јавне одлуке и то на миран начин. У реалности
Она се полако преображава у један инструменталистички објекат за ширење одређене моћи и одређене власти. Ја мислим да је у том погледу од највећег значаја Токвилова књига "Демократија у Америци" у којој је он показао оно што је суштински важно за демократију а то је антропологија или то је одређена култура народа у коме се демократија реализује. Књига нам говори о томе да је та антропологија усмерена на ширење моћи и ширење власти. Дакле оно што Токвил запажа у "Антропологији америчког човека", то је књига које је написана још пре 250 година, то је жеђ за богаћењем и за ширењем моћи и то ако данас проширимо на ово наше време, можемо да видимо да се демократија од једног унутрашњег поретка полако шири на спољнополитички или међудржавни терен и управо ово што је карактеристика унутар демократског поретка, да се људи у оквирима неких процедура боре за власт, за моћ полако и све отвореније шири и на друге земље, на међудржавне односе и на глобални план, тако да ми данас можемо да ову класичну дефиницију изменимо тако што ћемо рећи да је данас демократија једно непроцедурално ширење моћи, освајање моћи на друге земље и друге народе и то је оно што је, наравно, забрињавајуће.
Може ли се говорити о кризи демократије?
— Ако сада почињемо ту тему кризе, по мом суду највећа криза демократије се показала у бомбардовању Србије јер је ту порушен први правних законске оквире јер демократија мора да се одвија у оквиру закона, а ми знамо да су сви закони прекршени, тако да је дошло до једне удружене употребе ратних средстава против друге државе која је имала демократски поредак и то хоћу посебно да нагласим. Сви савремени теоретичари демократија, то у књизи и подвлачим, сматрају да је демократија вредна због тога што она не користи насиље, ратна средства.
То није тачно.
— Показало се на два начина на примеру Југославије. У Југославији су одржани парламентарни избори, па је дошло до рата, ако пратимо хронологију и видимо на овом примеру НАТО бомбардовања на исти начин, значи, имате једну демократску државу, Србија је тада имала демократске институције и то нико не може озбиљно да доведе у питање, а с друге стране имате демократске државе које бомбардују другу демократску државу.
Ко крши демократију? Не чине то недемократске државе него управо демократске државе крше правила демократског система.
— Апсолутно то феномен И то је нешто што се надвија као једна опасност над будућношћу демократије. Ако теоријски, па и практично размислите, какве су то светска и друштвено-политичка кретања? Демократија је један друштвени поредак коме тежимо, а шта ће бити када све земље буду демократске. Тако је Фројд питао Русе: "Шта ћете радити кад побијете све Мењшевике?". Запоставља се да не може историја да стане.
Кажу да је демократија лош систем, али најбољи од свих могућих. Који је систем који може да замени демократију?
— Демократија је један покушај институционалног, рационалног одговора на несавршеност света и човека. Према томе не може демократија да буде савршена, а да има несавршен свет, друштво и човека И ту наравно мора да дође до неких варничења, неких сукоба.
Како се човек усавршава да би био зрео за демократију?
— Реч је о томе, погледјте историју, да су врло образовани људи чинили бројне злочине, тако да ту не треба да имамо никакве илузије. Може да се деси, мислим да се то већ сада пред нашим очима дешава, једна анархична форма демократије када Ви не поштујете изборну вољу већине. То се дешава у Америци, имали сте у Француској на изборима… просто, мањина више неће да прихвати одлуку односно избор већине.
Претпоставимо да су демократски системи направили одличан систем за убеђивање људи да је оно што ради најчешће власт заправо демократија и да они ипак имају, можда, не већину, али доста добар део људи верује у ту причу. Хоћу да скренем пажњу на медије о којима Ви такође пишете. Медији су један од најбољих инструмената за владање. Ако Ви убедите медије, системи убеђивању су разноразни, ви сте обавили посао.
— Ако сад повежемо медије и демократију, онда би морали да кажемо да ту постоји вишепартијски систем и неки вишеорганизацијски систем медија односно плурализам. Имате разне медије као што имате различите политичке странке. То би требало да буде и то јесте, наравно, израз демократије, међутим, у медијима постоји, такође, ово што постоји у политици, мајчино млеко, а то је новац. Дакле, имате интересе, имате вољу, имате моћ, моћ је врло важан фактор, имате нешто ново што је што није било у некој класичној демократској држави, а то је мешање иностранства преко медија у унутрашњи политички живот. Отворено тржиште које је лако поднети кад је у питању аутомобили, бицикл, храна и тако даље.
Осим што ће пропасти твоја индустрија, а то нема везе.
— То кажем, постоји некакво светско тржиште. Овде је реч о свести, овде је реч о томе да Вама неки инострани власник медија дође овде и то имате и код нас колико хоћете и једноставно форсира страшну критику Владе и онда се питате: "Каква је то медијска демократија?", кад вама неко ко уопште не гласа нити живи овде, преко медија и то имате и недељне новине.
Он има своје интересе које остварује преко свог новца у земљи која дозвољава то.
— Ја имам једну тврду тезу да је ту стварно на делу једна инструметализација медија и једна манипулација. Талас спочитавања да нема слободе медија који долази из одређених западних центара. Ја мислим да је то…
Има ли?
— Има манипулација разних. Могу да говорим о медијима и као истраживач и као неко ко у свету медија И који користи медије јер ја нисам човек из медија. Кад је реч о времену титоизма, јасно је да је то био систем медија у функцији идеологије владајуће странке и наравно ту није то није било слободе медија. Доласком вишепартијског система у Србији отвара се простор за медије и ту имате наравно медије који подржавају власт, али имали сте медије који су итекако критиковали власт.
Имали су сви заједно већи тираж него званични медији.
— Имам једну анализу о медијима 1999, баш у време бомбардовања, у натеже време за Србију И ту видите како су неки медији тако жестоко критиковали да се једноставно питате да ли…
Баш у време бомбардовања? Али онда се слало све Министарству информисања.
— Ми смо три медија анализирали, пре бомбардовања, за време и после. У то време имате медије за и против. 2000. године исто имате медије за и против, али ја се томе не чудим. Једноставно имате своју уређивачку концепцију, Ви сте приватник, имате приватне медије, мислите да треба подржати власт, неко треба да критикује… У том погледу ја немам немам неку недоумицу. За мене је више проблем на начин на који се брани и критикује власт. За мене је важније питање који је то ниво културе, да ли је то добра критика или похвала, да ли доприноси некој комуникацији, у том смислу мени је то занимљиво. То да постоје медији који подржавају једну политику, зашто да не? Не знам шта би била слобода медија и демократије. Ту не може ништа да се пребаци ни у Србији ни у другим земљама Европе. Можете разне појаве да критикујете, али генерално тај став према медијима мора да буде овакав. Не можемо да кажемо да избацимо некога из игре што је демократски.
