Имајући у виду бројне међусобне везе становништва обе земље, као и чињеницу да се, за овдашње прилике, огроман бизнис одвија управо на релацији између Србије и Црне Горе, тим прије је несхватљивије да до данас овај проблем остаје неријешен.
Поставља се питање шта је онда тачно посриједи и до када ће Србија и Црна Гора међусобно пословање обављати преко Њемачке?
Чини се да је одговор на ово питање вјеровато више у домену могућег недостатка политичке воље, инертности, а можда је и разлог тај што приватним банкарима ово стање очигледно не смета, макар из разлога што им обезбјеђује додатне масне провизије.
Оно што је сасвим извјесно јесте да су на губитку сви остали, од привреде па до грађана обје земље, па, и ако нико тренутно не барата тачним подацима, постоје процјене да овако настали трансакциони трошкови достижу и неколико десетина милиона евра на годишњем нивоу.
Са друге стране, неоспорна је околност да засигурно није у питању никакав недостатак нормативних или техничких услова.
Да подсјетимо, још у септембру 2007. године стекли су се сви неопходни услови за увођење директног платног промета између Црне Горе и Србије, када су Централна банка Црне Горе, Народна банка Србије и Централна банка Босне и Херцеговине, закључиле Споразум о клирингу међународних плаћања, како би омогућиле ефикаснији, бржи и јефтинији платни промет између физичких и правних лица са територија поменутих држава.
И управо ту настаје својеврстан парадокс. Банке из Босне и Херцеговине и Србије укључене су у међународни клиринг плаћања још од 5. фебруара 2008. године, док су једино банке из Црне Горе остале незаинтересоване да буду дио система међусобног поравнања. Парадокс је утолико већи, јер би Црна Гора могла имати и највише користи од директног платног промета са Републиком Србијом, која је годинама уједно и највећи појединачни спољнотрговински партнер Црне Горе.
У међувремену, и даље се пролонгира стање у којем и српски и црногорски привредници дијеле платни промет који је недовољно ефикасан и скуп, а да не говоримо да би његово успостављање благотворно утицало и да се „један дио платног промета, који се због високих трошкова обавља неформалним каналима, пренесе у финансијске институције које пружају платне услуге“, како су недавно истакли и из Народне банке Србије.
Када се подвуче црта, испада да су и Центална банка Црне Горе и Народна банка Србије већ одавно учиниле оно што је до њих, па већ 10 година имају потписане све потребне споразуме и припремљен систем директног платног промета.
Међутим, из црногорске Централне банке константно понављају да до данас ниједна комерцијална банка из Црне Горе није изразила интересовање да се укључи у тај систем, што упућује да ће макар још неко вријеме Србија и Црна Гора платни промет обављати путем страних коресподентних банака.
Нема сумње, да овакво стање заиста угрожава и неки од економских интереса црногорских банкара, засигурно би се већ ангажовали да тај проблем до сада и ријеше, па све упућује да им актуелна ситуација очигледно не смета много.
А ко зна, вјероватно им управо и омогућава нешто маснији банкарски профит.