Водеће западне силе имају апсолутну аспирацију на цео Балкан и желе да га инкорпоришу у своје организације пре него што се приближи тренутак истине у њиховим односима са Русијом, односно пре него што се одлуче на корак даље у политици притиска и изазивања унутрашњих политичких промена у Русији, па према тумачењу дипломате Владислава Јовановића, желе да обезбеде чврсту залеђину.
Две хиљаде година као поука
У том контексту Јовановић види и поруку Марка Галеотија, координатора Центра за европску безбедност у Институту за међународне односе, да ће „Русија и даље покушавати да утиче на збивања на Балкану, где јој је Србија најважнија карика и служи као лансирно поље“.
Овај аналитичар је за Европски савет за међународне односе урадио истраживање „Контролисани хаос: како Русија управља својим политичким ратом у Европи“, у коме је напоменуо да Русија засад нема јединствену стратегију за Балкан, али да ће је имати до краја године.
У тражењу поменуте залеђине, указује Јовановић за Спутњик, Запад се сукобљава са историјом која потврђује да за две хиљаде година ниједна велика сила није успела да овлада целим Балканом.
„То је нарочито демонстрирано у последња два века. Тај раскорак који имају са историјом као проблем мучи их и покушавају да га објасне тиме што се појављује нека друга сила, Русија, која хоће да им смета на Балкану и да закомпликује или одложи њихово тотално запоседање полуострва“, истиче Јовановић.
Дакле, додаје овај дипломата, Запад осећа да је та амбиција према Балкану превелик залогај, да нису у стању да то постигну, иако им се на први поглед чини да су мање-више све постигли, сем неколико мањих земаља у центру Балкана.
„Међутим, ни то није сасвим у поседу јер се појављују досад мање видљиви отпори, али очигледни и у земљама које су успели да инкорпорирају. Рецимо, у Бугарској је дошао председник ког не би волели да виде, Мађарска води све самосталнију политику, питање је и саме Грчке која зна да геополитички припада Западу али не жели да се потпуно потчини њиховој доминацији“, прецизира Јовановић.
Све наведено им је велики проблем, али према Јовановићевом мишљењу, прво и најважније им је да реше питање залеђа пре него што крену у нову рунду притисака на Русију у циљу изазивања проблема у њој и њеног одустајања од било какве глобалне амбиције.
Проблем ЕУ би, према мишљењу Сергеја Фјодорова, вишег научног сарадника Института за Европу у оквиру Руске академије наука, требало тражити најпре у самој ЕУ која потпирује антируска осећања, а представљати Русију и Путина као непријатеље ЕУ је апсурд јер тако нешто противуречи политици државе и ставовима председника.
„Тражити изнова у политици Русије некакве тајне планове о Балкану и наводне тежње Русије да овај део Европе потчини својој контроли такође је апсурд. Друга је ствар што Русија жели да развија добре односе са земљама на Балкану, тим пре са Србијом и српским народом који нам је традиционално близак. Али то не значи да ми Србима намећемо неку своју политику или да Србију одвраћамо од њеног пута ка ЕУ“, јасан је Фјодоров.
Сумануто је, сматра овај аналитичар, оптуживати Русију за све оно чиме се она у реалности не бави.
„Све те приче о руским претњама, о заверама и слично, то је све ’мачку о реп‘. И у истој тој Црној Гори, за оптужбе да Руси хоће преврат, обојену револуцију — нема доказа. Са друге стране, оно што је реалност јесте да је исто то руководство у Бриселу, односно да су челници НАТО-а и САД угурали Црну Гору у Алијансу, а да притом уопште нису питали грађане већ су се најпре ослањали на покорност политичких елита“, подсећа Фјодоров.
Контрадикторност која је давала резултате
С друге стране, сугерише Владислав Јовановић, то што се Србија представља као чвориште проблема за Запад и нада за Русију је нешто што такође показује да имају неку двоструку игру према Србији.
„Ако им је Србија толико значајна, зашто не изађу пред њу са примамљивијим понудама него са захтевима, претњама и уценама, што су стандардни инструменти њихове политике према Србији од бомбардовања наовамо. Ако им је толико стало до Србије, зашто не промене своју политику, да то буде политика уважавања и понуда које би биле иоле прихватљиве“, резонује овај искусни дипломата.
Упркос томе, истиче Јовановић, они раде обрнуту ствар и настављају стару политику притиска, уцене, двоструких стандарда, фаворизују друге око Србије а од ње очекују да највише уступака чини без било каквог очевидног добијања накнаде за то.
Такву врсту контрадикторности Јовановић објашњава тиме да је Запад на премиси да је Србија кривац за све изградио све своје постаје о њој.
„На бази тога да је Србија крива за све — од нестајања претходне Југославије и разних сукоба и ратова — Запад је у Хрватској, Босни, покушава то и у Македонији, изградио осећај жртве и као таква жртва има право на награде и накнаде пре свега од оног фактора, а то је Србија, који је проузроковао све то што не ваља“, констатује Јовановић.
Потребно им је, подвлачи овај дипломата, да Србију задрже на стубу срама, да она буде стални дежурни кривац јер ће као таква бити у ситуацији да стално даје, а да што мање прима.
„То, са друге стране, држи на окупу друге државе које на тај начин виде да су природни савезници тих западних сила и да као такви само могу да добијају од негативне политике према Србији“, закључује Јовановић.
