Током Недеље руског филма у Београду, која траје од 11. до 15. септембра, приказује се и остварење „Ура, распуст!“, породична причу чија је централна тема прва љубав. Тим поводом у Београд су допутовали чланови филмске екипе, редитељ, продуцент и глумац Максим Демченко и глумица Јулија Кудојар.
Боравак у Београду и Србији оставио је снажан утисак на наше саговорнике, који истичу да су људи у Србији „искрени и топли“, те да су успели да осете истинску духовну и емотивну везу двају народа. Оно по чему су Срби исти као и сви други народи јесте, како примећује Јулија Кудојар, реаговање на једну универзалну и свима познату емоцију – на прву љубав.
„Било ми је врло занимљиво како је публика реаговала на филм када смо га приказали овде у Београду, посматрала сам их, нарочито децу: без обзира на то што је филм на другом језику, сви реагују на прву љубав и није важно колико имају година. И осмогодишњаку је јасно да се тамо нешто веома важно догађа. Веома ми је драго што је та основна емоција разумљива на свим језицима, то је, чини ми се, највећа вредност нашег филма“, каже Јулија Кудојар.
Овде у Србији сви одлично памтимо руске филмове и бајке које смо гледали када смо били деца. Каква је ситуација данас у Русији када говоримо о филмовима за децу, да ли се снимају, има ли их довољно?
МАКСИМ: У Русији се снимају дечји филмови, постоји подршка државе, али не у великом обиму, и нису сви квалитетни. Тешко је пронаћи пут до гледалаца, јер је ову врсту филмова готово немогуће видети у биоскопима. Они се, углавном, приказују по фестивалима или се могу погледати преко интернета или телевизије. Ми смо имали среће, пошто је наш филм приказиван у биоскопима у Москви, Санкт Петербургу и другим великим градовима.
Филм „Ура, распуст!“ је ведра и занимљива прича о одрастању, испуњена хумором који није намењен само деци него и одраслима. Како је радити с децом и за децу, да ли је теже него с одраслим људима?
МАКСИМ: Тешко је, наравно, али и врло интересантно. Ја се у приватно много смејем, али сам као редитељ врло захтеван. Деца су то схватила веома озбиљно и пратила су ме. „Ура, распуст!“ је прича о дванаестогодишњаку који је заљубљен у старију девојчицу. Почиње распуст и он је среће у зимском одмаралишту. Ту се, наравно, прича заплиће и дешавају се разне авантуре. Главни јунак је спреман на све да би девојчица у коју је заљубљен била срећна. За овај филм ми је било најважније да нађем главног глумца који ће да носи целу причу и, хвала богу, нашли смо га – то је млади глумац из Санкт Петербурга Серјожа Маркејев. Кад смо пронашли главног глумца, све нам је било много лакше, јер смо онда око његовог карактера окупљали остатак ансамбла.
А да ли се данашња деца разликују од деце од пре тридесет, двадесет, десет година. Колико филмски сценарио и сама режија зависе од укуса тих нових генерација, трудите ли се да им се прилагодите?
МАКСИМ: Деца јесу другачија, брже схватају, брже реагују, имају огроман бекграунд, свашта су већ видела, мноштво америчких и европских филмова… дане проводе на интернету на којем свашта могу да сазнају и виде. Они су на „ти“ са сваком технологијом, због тога се јесу променили. Да не бисмо изгубили ову данашњу децу, морамо на неки начин да прођемо између Сциле и Харибде. С једне стране, морамо имати у виду да су се деца променила, а с друге, неопходно је да им пренесемо универзалне вредности: љубав, морал и ненасиље којих је данас врло мало у савременој кинематографији, као и у свету, нажалост. Ако то успемо, чини ми се да ћемо нешто постићи… мада је то веома тешко, јер филм угађа савременим трендовима, подражавајући пре свега америчку кинематографију.
Да ли и филмови за децу снимљени у Русији прате те савремене трендове?
МАКСИМ: Интересантна је прича с фестивала у Немачкој, у граду Кемницу. То је огроман фестивал дечјег и омладинског филма. У сали у којој се приказивао руски филм седело је десеторо деце, док је сала у којој се приказивао амерички била пуна. Никако нисам могао да схватим због чега. Испоставило да децу на фестивал шаљу наставници, који филмове бирају на основу земље, тако да су то углавном америки и немачки филмови. Сви они су, притом, направљени по једном те истом обрасцу: по правилу, јунак филма је дете-мигрант које се веома тешко сналази у друштву, увлачи се у криминалне односе, а на крају друштво побеђује и успева да га преваспита. То је важна тема, али се понавља из филма у филм. А филмова као што је наш, ведар, топао, нема много. Због чега филм обавезно мора да буде о сирочету, обавезно о мигрантима који немају ни родбину, ни родитеље, који немају ништа? И деца с породицом имају проблеме. Дечакова прва љубав и мама и тата који не могу да се снађу и сложе у вези с његовим одрастањем такође су важна тема. А на фестивалу се на то не гледа тако, јер дете мора да живи на сметлишту. Ако живи на сметлишту, онда је то филм за фестивал.
ЈУЛИЈА: Мени се чини да се деца, заправо, нису променила. Променили смо се ми, променило се време. Они се исто тако заљубљују, исто тако имају неке своје проблеме. Ја сам сада старија и чини ми се да су у моје време деца више читала. Више се читала лепа књижевност, али то не значи да су данас деца лошија. Она данас имају геџете и разне друге ствари. Најважније је, по мом мишљењу, да се филм бави неким свима разумљивим и заједничким темама, темама које дотичу све нас. Оне треба да буду видљиве у филму и да потисну блокбастере у којима све експлодира и сви се међусобно убијају.
