Нападнути смо. Тешком артиљеријом. Нећемо се тако бранити. Новинарско оружје је пенкало, реч и реченица. Наставићемо, дакле, да радимо свој посао.
Неће се бранити ни руски председник Владимир Путин. Наиме, стални уједи комараца створе имунитет. Нема потребе ни да га бранимо, а и није нам то у опису посла.
Међутим, занатска и људска част налажу да морамо бранити професију. То су поодавно Срби из Црне Горе окарактерисали као чојство. Тај посао је најделотворнији кад га обављамо у оквирима писаних новинарских стандарда и универзалних етичких норми.
Новинари смо и, за разлику од Моргана Фримана, имамо само једну улогу. Не глумимо, живимо је. Глума је работа која кад се примени у информисању, ма колико били добри, кад-тад код публике изазове осећај изневерености и гађења.
Фриману, а нажалост и бројним људима са Запада који тврде да су новинарима колеге, глума је живот. Што уверљивије одглуме, већи је тај и сваки наредни хонорар.
Притом је у Холивуду постало помодно, има томе доста вакта, да глумци дају политички ангажоване изјаве. И онда су сви који имају задњицу, да се сетимо легендарног Клинта Иствуда, умислили да имају и став. Заборављају, дабоме, да је став нешто што се гради и шта у по дана и у по ноћи могу да бране.
Изазови емоцију, реаговаће публика
„Напали су нас. У рату смо“, поручује Фриман на почетку пропагандног видео-снимка Комитета за истрагу против Русије. Његов колега Петар Божовић у филму „Лепота порока“ има реплику која би се сјајно овде уклопила, а гласи отприлике: „Види… у сламном шеширу“.
Фриман на поменутом снимку нема шешир али има сугестивни поглед и тон као у филмовима у којима је глумио америчког председника у тренутку кад Америку — а у таквим филмовима је Америка најчешће поистоивећена са земаљском кулглом, а њени грађани са укупним човечанством — нападају природне непогоде или ванземаљске цивилизације са циљем да је претворе у пепео.
Наравно, глумац не би био глумац кад не би изговарао научени и онолико пута поновљени текст који већ дуже време као целодневну молитву понављају чиновници, политичари, аналитичари, они који се представљају као новинари, и то се, са варијацама, своди на оптуживање Русије за сајбер нападе на демократске државе и за ширење пропаганде.
Пола века примата на информисање ствара навику, па поверујеш у ирационално виђење света и помислиш да имаш тапију на истину. Зато смета, чак почиње и физички да боли као код зависника, кад неко други понуди публици други извор информисања.
Неизоставан је и позив председнику САД Доналду Трампу да „каже истину“ и обрати се Американцима поводом „руског мешања“ у изборе. Већ дуже време ударају и на своје, као у бунилу.
„Русија води рат против Америке. Морамо да обратимо пажњу док не буде касно“, објашњава Фриман у снимку објављеном на каналу Си-Ај-Ар админ. Идентично као кад ономад у играном филму преко телевизије шаље народу Америке упозорење да се спрема апокалипса, а он као сваки одговоран амерички председник говори људима истину.
Међутим, а то знају и деца којима читају бајке, сто пута поновљена лаж не постаје истина већ порески обвезници у Америци у једном моменту морају упитати: па где су ти Руси којима претите? Да уопште не би дошло до тог питања, перманентно су бомбардовани једним те истим страхом од комете која само што није ударила у Белу кућу.
Та комета је Владимир Владимирович. Путин је таргетиран, поменусмо, већ одавно, па је од Џемс Бонда постао Хитлер. Дакле, човек који је легитимна мета и против кога је све дозвољено.
Не постоји оправдање за убијање истине
„Хоћете ли коначно престати да их зовете партнерима“, готово да завапи Оливер Стоун током разговора са руским председником. „Разговор мора да се настави“, парафразирамо одговор Путина који је пре Стоуновог питања објашњавао да свет просто иште равнотежу моћи.
Е то је проблем, америчка „дубока држава“ не жели равнотежу. Свидело им се да буду довољни сами себи, да гурају нос чак и у туђе ормаре, и да им притом сви аплаудирају.
Од краја Хладног рата Америка је функционисала према принципу продаје страха од Совјета. После његовог краја су продавали страх од исламског фундаментализма, али су углавном бауљали као гуске у магли јер не умеју да живе ако немају непријатеља. А кад га нема шта их кошта да га измисле и упиру сва оружја према њему. Ту је, наравно, и Холивуд.
Фриман је, у овом тренутку, покушај америчког одговора на Стоуна. Тачније, његов видео-снимак је усиљено санирање штете после представљања Владимира Путина као поп иконе, човека од крви и меса и пре свега државника дијаметрално другачијег од оног фото-робота каквог свакодневно пласирају америчким грађанима.
Свакако је Фриманов видео-урадак наставак кампање која траје већ неколико година и у којој свака вест произведена руским тастатурама мора бити етикетирана као пропаганда.
Фриманова колегиница на истом послу, готово у исто време, јесте и директорка „Гласа Америке“ Аманда Бенет, која лаконски каже да руски медији нису ни конкуренција ни непријатељи, јер је идеја да се бољом пропагандом супротстављате некој пропаганди врло глупа.
„Пропаганда значи да убеђујете људе у нешто, чак и ако то није истина“, оцењује сувисло Бенетова, па како и не би кад човек најбоље познаје самога себе. Зар не?
Америка је као Холивуд, мора постојати јак противник да би публика остала везана за столице и поверовала у људску чистоту главних јунака. Баш као и у Холивуду, администрације у Вашингтону пусте себи на вољу, па смишљају свакојаке сценарије, у дну екрана додају да је све према инстинитој причи, а на крају се броје само зелене новчанице од бископских карата и још више од главне делатности америчке војне индустрије.
„Слободном свету треба наше лидерство“, закључио je Фриман. Не! Свету треба слобода.
У Филму „Девојка од милион долара“ оскаровац Фриман (оправдано) убија главну јунакињу.
Моргане, човече, не убијај истину, за то не постоји оправдање.
Филм није живот. Продаја страха није бизнис. Путин је, то је показао и Оливер Стоун — државник, а такви мисле даље и памте их дуже.
И Спутњик је сметња. Ви сте на правом месту.
