Његов рођендан био је још један повод за спекулисање о његовом могућем кандидовању на председничким изборима, јер иако је стекао услов, мало ко му предвиђа скорију политичку пензију. А његова политичка биографија је таква да се и присталице и опоненти слажу у једноме — појава Владимира Путина на политичкој сцени довела је до промене историјске и геополитичке реалности.
Преузимањем кормила од већ истрошеног и болесног Бориса Јељцина, почетком 21. века, спасао је Русију од пропасти. Затекао је земљу економски слабу, гладну, разорену, опљачкану, понижену… Привреда је била у рукама олигарха и криминалних структура, а талас сепаратизма захватио је Кавказ. Исламски екстремисти су претили да ће заувек да одвоје тај регион од Русије.
Путин је, дошавши на власт, зауставио рат у Чеченији, зауздао олигархе и паралелно решавао нагомилане економске проблеме.
За кратко време стабилизовао је државу, ојачао привреду, војску и дипломатију, срушио је зид неповерења између народа и власти, земљи је вратио углед у међународној арени, а народу осећај достојанства и гордости. Од земље која је била на издисају поново је створио светску велесилу.
Русију је вратио на међународну арену, не као послушника, већ као земљу без које се не може решити ни један проблем у свету. Путинова Русија, уз Кину, постала је прави опонент западној хегемонији. САД више нису убедљиво надмоћне и више не могу самовољно да доносе одлуке о најважнијим питањима у свету.
Поред тога што је члан Савета безбедности УН, земља са правом вета, Русија је равноправни учесник већине великих међународних савеза. Осим тога, за време Владимира Путина створени су и ефикасно делују савези који су алтернатива западним алијансама, на пример — ШОС и ОДКБ. Паралелно са тим развијају се и јачају економске интеграције — повећава се улога БРИКС-а и Евроазијског економског савеза.
Међу највећим Путиновим достигнућима у последњих пет година је повратак Крима у састав Русије и то без иједног испаљеног метка, војни успеси у Сирији и борба против међународног тероризма, као и развој руске привреде у условима санкција.
Истраживања показују да се Руси у својој историји највише поносе победом у Великом отаџбинском рату и повратком Крима у састав Русије. Већина Руса подржава поновно уједињење са полуострвом упркос западним санкцијама, притисцима и сатанизацији Русије и њеног лидера на Западу.
Сатанизација Путина у западним медијима је, додуше, почела и много пре „кримског пролећа“. Одбијање Москве да подржи америчку инвазију на Ирак 2003, хапшење Ходорковског исте године, негативан став Кремља према „обојеним револуцијама“ у Украјини и другим земљама, чувена Минхенска реч Владимира Путина 2007, оштра реакција Русије на покушај Грузије да заузме Јужну Осетију 2008. и низ других догађаја радикално су променили став Запада према Путину. У почетку, по уласку у Кремљ, Запад је Путина видео као „доброг момка“, а сада га види као „смртног непријатеља“.
Представљају га као „опасног и непредвидивог човека“, непријатеља демократије, тиранина и диктатора. Он је за њих „сам ђаво“, одговоран за све зло овог света.
Међутим, супротно намерама Запада, сатанизација Путина са циљем дискредитације и покушаји подривања руског система, само су ојачали његов ауторитет у очима Руса, као и оног дела света који директно трпи америчку хегемонију.
Народ у Русији се консолидовао око свог лидера, упркос санкцијама, економским потешкоћама и притисцима од стране Запада.
Санкције су нанеле удар руској економији, и то нико не спори. Уједињене нације су израчунале да је Русија од 2014. због санкција изгубила 55 милијарди долара. Међутим, то је није сломило руску економију. Антируске санкције су дале подстицај развоју привреде и обнављању технологија, са којом је Русија до тада кубурила. Руски медији пишу да пољопривреда не доноси земљи ништа мање прихода од одбрамбене индустрије.
Владимир Путин је ојачао и некад осиромашену и деморалисану руску армију. Амерички „Нешенел интерест“ недавно је поставио руске Оружане снаге на друго место у свету, после армије САД, упркос томе што је војни буџет Русије далеко мањи од америчког.
Руска војска је показала своју борбену спремност током сиријске операције — скоро 90 одсто сиријске територије је очишћено од ДАЕШ-а. Путин је у Сирији такође тестирао најновије руско наоружање и војну технику у реалним борбеним условима, а њихова ефикасност је подстакла потражњу за руским системима и ојачала лидерство Москве на светском тржишту оружја. Истовремено, сиријска операција помогла је Путину да се врати на Блиски исток као кључни играч.
Међутим, једини рат који Путин још није до краја добио је рат против корупције у својој земљи. Због тога је чак и он био присиљен да каже да је корупција највеће зло Русије и да му је то највећа главобоља.
Путина у Русији сада критикује само шачица опозиције и такозвани „независни медији“, чије мишљење формирају спонзори из иностранства.
Међутим, већина Руса Путина види као енергичног председника који је уздигао државу са колена и вратио јој статус суперсиле. Он је за њих неуморни борац за правду и истину, који штити државне и националне интересе.
Уочи Путиновог рођендана руски Експертски институт за социјална истраживања, уз учешће политиколога са других института, урадио је научни рад „Председништво и лидерство“, а рад је највећим делом посвећен истраживању како се мењао однос Запада према Путину.
Политиколози су, на основу те студије, закључили да данас западне елите и светски медији више не постављају питање: „Who is Mr. Putin?“, већ задају друго питање: „Шта да радимо са тим лидерством које демонстрира руски председник?“.
У извештају су објављене и разне анкете које су спровели амерички и западни социолози. Закључак је да већина Американаца сматра Путина непријатељем, али притом чак 85 одсто грађана САД жели да има исто тако јаког и харизматичног лидера као што је Путин — лидера који води независну, самосталну политику.
Аналитичари истичу да је Путин једини светски лидер који разуме демократију у свом изворном смислу, као власт већине, а не већине из редова владајуће мањине.
Тренутно је најактуелније питање учешћа Путина на председничким изборима, које ће бити одржани у марту 2018. године.
Путин се још није изјаснио о том питању, а почетком ове године његов портпарол је рекао да се нада да ће Путин учествовати на наредним председничким изборима.
Анкете показују да већина грађана Русије не види алтернативу актуелном председнику, а значајан део њих и не зна за кога би гласао у случају да Путин не уђе у председничку трку.
