Коментаришући да ли ће коначно бити решена судбина „Галенике“, чијих неколико приватизација није успело, Милићевић није оптимистичан ни да ће један од заинтересованих купаца, бразилска компанија ЕМС С.А. или швајцарски „Амикус“, који су доставили понуде, бити нови газда земунске фармацеутске куће.
„Не видим да ће се та њихова прича привести крају зато што од два понуђача, ’Амикус‘, по ономе како је Министарство привреде ставило у позив, не би могао да учествује, јер је то фирма чији су оснивачи, односно власници, инвестициони фонд. А у позиву је јасно речено да компанија мора да се бави фармацеутском производњом и да има минимални промет од неких триста милиона евра на годишњем нивоу. Бразилска фирма има те услове али није се јавила бразилски ЕМС већ неки њихов европски огранак. То није ограничавајући фактор, с обзиром да знамо да су данас у фармацеутској индустрији врло интензивне фузије, фармацеутска индустрија је таква врста индустрије да је она носилац неких нових трендова, што се тиче аквизиција, тако да не видим неко ограничење. ’Галеника‘ има други проблем, од 1995. године, када је била прва фармацеутска кућа у Србији, која је тада имала око 40 одсто тржишта лекова, током 2016. године је остварила продају у вредности од само 38 милиона евра и продала само 23 милиона паковања. Од фирме која је некада имала 40 одсто српског тржишта, на данашњем тржишту Србије (за четири групе лекова, оно што иде преко тзв. апотекарског програма и болничког — а, а1, б и ц листа) које вреди око 650 милиона евра сада имате ситуацију да ’Галеника‘ држи само неких 7-8 одсто. То се види из прецизних података о продаји лекова за 2015. годину, за 2016. и првих шест месеци 2017. године. Ако посматрамо и оно што иде као деривати и друге врсте производа, на тржишту од 750 милиона евра ’Галеника‘ „покрива“ само одсто.“
Објашњавајући како се десило да „Галеника“ падне на тако „ниске гране“ у фармацеутском сектору, Милићевић набраја неколико фактора. „Галеника“ је 1991. године први пут приватизована од стране „ИЦН фармацеутикалс“ Милана Панића који није испунио уговор, зато што су сва четири патента које су наводно унесена као оснивачки улог, као патентно право, тржишно били потпуно промашене инвестиције.
Коментаришући да ситуација није била боља ни после 2000. године, Милићевић каже да је „Галеника“ „парадигма српске полит-економије“. После раскида уговора са Панићем „Галеника“ је, практично, прешла у државне руке (90 одсто власништва) и постаје монета за поткусуривање, била је, практично, партијски плен.
„’Галеника‘ је почела да се урушава после првог великог проблема 1999. године и после тога се више никада није опоравила. До 2006. године тржиште лекова у Србији је било структурирано тако да су више од 60 одсто лекова испоручивали домаћи произвођачи: ’Хемофарм‘, ’Галеника‘, ’Здравље‘, тадашњи ’Срболек‘ и ’Југоремедија‘. Српско тржиште лекова је потпуно урушено са неуспешним приватизацијама, почев од ’Галенике‘ и начина на који је то урађено или није урађено после 2000. године, а онда имамо ситуацију да је један ’Срболек‘ потпуно нестао са тржишта, да је ’Југоремедија‘, као једна перспективна и потентна фармацеутска кућа са веома добрим производним програмом потпуно нестала са тржишта, нешто са приватизацијом од стране Нинија… Данас имамо само једног озбиљног играча, а то је ’Хемофарм‘, мада и он као компанија све мање има домаће тржиште зато што су власници из Немачке, који су доста оријентисани на услужну производњу и такозвана извозна тржишта“, објашњава саговорник „Енергије Спутњика“.
Процењујући шта би се могло десити када у „Галенику“ уђу нови инвеститори, Милићевић каже: „То је ствар оријентације будућег власника. Тржиште лекова у свету се сасвим другачије структурира него што је пре пет или десет година. Данас је српско тржиште лекова такво да имате једну трећину само домаћег произвођача, или, боље речено, домаће производње, јер сем ’Галенике‘ данас немате ниједну домаћу фармацеутску кућу у смислу власништва. ’Галеника‘ је у највећем делу извозног тржишта изгубила регистрације. Повремено морате обнављати регистрацију која важи до пет година, јер не можете извозити лек ако га нисте регистровали на том тржишту. ’Галеника‘, као компанија, сем Босне и Црне Горе нема ниједно извозно тржиште да пласира своје производе.“
Коментаришући да ли потенцијални купци „Галенике“ имају амбиције да искористе погодности које Србија има на руском тржишту, па да можда планирају обнову лиценце у Русији, Милићевић даље каже да је „у кратком року то немогуће, јер ће обнова регистрације трајати две-три године. Руско тржиште лекова је сада много другачије него што је било пре неколико година. Купити ’Галенику‘ да би се врло брзо новац вратио извозом на руско тржиште је немогуће.“
На питање Јелице Путниковић за „Енергију Спутњика“ откуд њихов интерес да уопште аплицирају за „Галенику“ Милићевић одговара да земунска фармацеутска кућа „има Џи-Ем-Пи стандард за такозване чврсте форме лекова и има производни капацитете који могу да покрију неких 100 до 120 милиона паковања, што уопште није занемарљиво. Овде се могу радити њихови лекови. Ипак је мало другачије производити лек у Европи него да га производите у Индији. Мада, Индија је највећи светски произвођач лекова. Највећи број светских компанија услужно раде производњу зато што је тамо јефтина радна снага. У Индији имате велику маржу покриће, јер учешће варијабилних трошкова је заиста, заиста јако ниско. А кад имате европску производњу код нас, са овом ценом рада, са овим осталим трошковима енергије и тако даље, имате ипак конкурентну производњу. Уз то „Галеника“ има стручњаке и доста, 1400 радника. Плашим се, на основу базних процена готовинског тока, тога колико би „Галеника" стварно вредела, колико може да генерише профит, да је, ко год буде дошао, неминовно да се број радника бар преполови.“
Како каже, фармацеутска индустрија је одавно дефинисала неке основе пословања и добро је познато колики је број радника потребан за колики капацитет.
Питање је и технолошке структуре „Галенике“ у овом тренутку. Погон чврстих форми где су добили тај такозвани Џи-Ем-Пи је такозвана добра производна пракса. Не би било ограничења да тај погон буде упослен максимално. Али питање је колико ће будући власник покушати да упосли производњу генерално од почетка, од сировине, од размеравања па до готове таблете, да ли ће ипак покушавати да упосле производњу са једном од две фазе технолошког поступка паковања.
Када се све ово узме у обзир, Милићевић на питање има ли шансе да се „Галеника“ врати на пређашње „гране“, да запосли све раднике и све производне погоне, одговара да би „било неозбиљно рећи да нема“.
„Али не могу се никада обновити све претходне производња, зато што је немогуће да обнови производњу антибиотика, производњу пеницилина. Ту причу треба да заборавимо. Ниједна фабрика у Европи не ради више производњу пеницилина. ’Галеника‘ у овом тренутку има производњу чврстих форми и има течне форме, такозване ’инјекционе‘, које треба тек да тестира да би могла да добије сертификат да може да их производи, да их извезе и да те производе региструје у Србији, јер и у Србији морате имати Џи-Ем-Пи да би могли да региструјете те препарате. У овом тренутку инјекционе форме ради у Турској, а Џи-Ем-Пи има за тзв. производњу масти и гелова. Од три погона, ми данас имамо два погон у које треба тек да се улаже велика количина новца“, прича Милићевић наводећи да износ инвестиција „зависи од капацитета, од опреме… Али верујте, добијање Џи-Ем-Пија је немогуће без четири до пет милиона евра по погону, под условом да то не буде нека екстремно велика производња. Рачунајте да у ’Галенику‘ треба уложити десет милиона овог тренутка да би та производња могла да добије Џи-Ем-Пи.“
Милићевић не спори да је фармацеутска индустрија једна од најпрофитабилнијих и да бразилске и швајцарска компанија имају неки интерес да дођу у Србију.
