Подсјећања ради, предсједничкој трци између Мила и Момира претходиле су оштре подјеле унутар Демократске партије социјалиста, која је и данас најјача политичка партија у Црној Гори.
За разумијевање овог догађаја нарочито треба нагласити да је у првом кругу избора тада побиједио Момир Булатовић, док је у другом кругу који је одржан 19. октобра 1997. године побједу однио Мило Ђукановић, намакнувши тада у фотофинишу на хиљаде додатних гласова. Многи и данас памте гласачка мјеста која су „радила“ до дубоко иза поноћи, а међу Црногорцима се и даље препричава да је гласање те ноћи трајало све „док не побиједи Мило“.
Избори су по много чему били кључни, па и ако се тада највише говорило да је главни раскол у ДПС-у настао због неслагања по питању државног шверца, што Булатовић више није хтио да толерише, каснија дешавања показаће да су поменути избори имали много значајније и далекосежније последице.
Са дистанце од 20 година данас постаје јасно да је побједник ових по много чему „судбоносних избора“, дефакто био одлучен унапријед од стране иностраног фактора.
Дугогодишњи новинар, а данас уредник портала „Седмица“ Донко Ракочевић, анализирајући те догађаје за Спутњик, каже да је кључни разлог разлаза Мила и Момира био тај што је „Момир тада био за заједничку државу са Србијом, док је на другој страни Америка гурала Мила у сепаратизам“. Након тога, како примјећује, „Ђукановићу је било потребно десет година да отцијепи Црну Гору од Србије и још десет да је уведе у НАТО“.
„Према изјави Момира Булатовића коју је више пута понављао, западне силе су имале у рукама Мила Ђукановића због шверца цигарета и наводно је све морао да ради према њиховом нахођењу. У то вријеме грађански рат на Балкану је био на измаку и Запад који је био веома заинтересован за овај простор тражио је партнера у Црној Гори“, каже Ракочевић.
„Првобитно је у Америку на разговоре био позван Момир Булатовић, који је чак тврдио да су му нудили велики новац да се окрене против Милошевића, што је он наводно одбио. Неколико мјесеци касније у Америку је позван Мило Ђукановић који је у прољеће 1997. године по слијетању на Београдски аеродром дао чувени интервју за београдски недељник ’Време‘, гдје је по први пут рекао да је Милошевић ’превазиђени политичар‘“, подвлачи Ракочевић.
Истовремено у Црној Гори је, присјећа се наш саговорник, већ годину дана трајала борба за контролу кључних ресора као што су Радио-телевизија Црне Горе, Универзитет и Агенција за националну безбједност, у којима је Ђукановић изборио побједу, поставивши на пример Вукашина Мараша за шефа државне безбједности.
Правећи паралелу са тренутним дешавањима на политичкој сцени Црне Горе, Ракочевић сматра да се нешто слично одиграва и данас када се поново води „борба за све кључне полуге власти у земљи као што су Универзитет, телевизија и тајна полиција“.
„С обзиром да је Ђукановић уласком у НАТО завршио главне задатке због којих је постављен, Америка је одлучила да га пусти низ воду, јер се његовим даљим останком на власти и сама компромитује. То се може видјети по више ствари, а једна од њих је да се први пут Амбасада САД јавно огласила и ударила пацке ДПС-у поводом дешавања у вези са Управним одбором Радио-телевизије Црне Горе, што је очигледан знак да је Америка дигла руке од Ђукановића. Друга је недавни избор новог начелника Генералштаба Војске Црне Горе Илије Даковића, за ког се зна и јавна је тајна да није наклоњен Ђукановићу“, тврди Ракочевић.
На концу, саговорник Спутњика нарочито истиче да се и данас као и прије двадесет година у Црној Гори све одиграва по диктату и у складу са америчким интересима.
„Све се одиграва у продукцији Вашингтона и интереса Америке која је крајем деведесетих година прошлог вијека била уплетена у ратове на Балкану и била заинтересована за Македонију, Косово и Црну Гору у којој је у Милу видјела човјека ког је било вјероватно лако држати у руци због шверца цигарета. Слично се и данас прича да је Ђукановић морао да протјера Русе из Комбината алуминијума због афере ’Телеком‘ која му је као Дамоклов мач висила изнад главе и у којој би првооптужена била његова сестра“, закључује Ракочевић.
