Од почетка југословенске кризе и разбијања некадашње државе до данашњег времена, према речима искусног дипломате Владислава Јовановића, страни амбасадори су, поготову они са Запада, скинули рукавице и почели да се јавно појављују и дају своје оцене о ситуацији и чак указују којим смером треба да иде даља политика Југославије, а касније њених делова.
Траје то још од деведесетих
У основи свега налази се геополитичка напрслина и провалија која је, тумачи Јовановић за Спутњик, наступила као последица те кризе и растурања Југославије, што је дало подстицај и смелост представницима страних земаља да смело улећу у тај политички ринг и дају оцене.
Где су границе дипломатског ангажмана страних амбасадора у земљи-домаћину? Колико страни представници крше дипломатске норме и колико задиру у спољну и политику земље-домаћина?
Могу ли се поредити утицаји и изјаве руског амбасадора Александра Чепурина са скорашњим изјавама амбасадора Украјине Олександра Александровича и константним изјавама западних амбасадора, чиновника и дипломата у Србији?
Те ствари се, напомиње Јовановић, не могу поредити уопште јер, како каже, амбасадор Чепурин не излази са ставом о спољној политици Србије него само констатује чињеницу да је један чиновник стигао до највишег нивоа и да је давао изјаве које не би требало, нити би смео да даје један страни представник — да позива земљу-домаћина, ону која га је примила, да прави неки избор и да се одлучи за једно или за друго.
„То је језик који није одомаћен у пракси према Бечкој конвенцији, а иначе није нешто што би било добро и добродошло у односима између држава, уопште. Наиме, свако би требало да препусти право на одлучивање о правцу спољне политике земљи у којој је акредитован, а не да он, не само утиче, него и тражи, чак под знаком невидљиве претње, да се начини избор који одговара његовој земљи“, подвлачи Јовановић.
Такво чињење је неприхватљиво као пракса али се, констатује дипломата, нажалост демонстрира више пута из правца неких западних земља.
„А што се тиче амбасадора Чепурина, он никад није стављао земљу пријема пред било какав избор — урадите ово или оно, већ је дао неколико коментара поводом одређених ситуација“, пореди Јовановић.
Својевремено је, евоцира Јовановић за Спутњик, амерички амбасадор Ворен Цимерман своје незадовољство према тадашњем председнику Србије Слободану Милошевићу исказивао тиме што је јавно позивао представнике опозиције и страних амбасада да не иду на скуп на Косову Пољу кад се свечано обележавала годишњица Косовске битке.
То је јавно поступање које није у складу са дипломатском етикецијом, посебно наглашава тај дипломата, а још мање са потребама побољшавања односа његове земље и тадашње власти у Србији. Са српске стране то се, указује Јовановић, нажалост дозвољавало, па су се они веома усталили и то је била грешка у постављању највиших српских политичких личности у то доба.
„Сећам се да је председник Југославије Добрица Ћосић примио једног високог представника Стејт департмента који је отприлике био сличан Хојту Јију, а тај амерички представник је дозволио себи два основна дипломатска гафа. Прво је прекинуо излагање председника Ћосића и рекао да мора да разговара телефоном, удаљио се у ћошак, разговарао и вратио се. Онда је сам прекинуо сусрет са председником сматрајући да је разговор завршен, а то није на страном госту него домаћину да стави до знања да је разговор завршен“, подсећа Јовановић.
И у демократији недипломатско чињење
После 5. октобра, наводи даље тај искусни дипломата, посебно су се амбасадори западних земаља понашали поприлично губернаторски и дозвољавали себи да улећу у домаћу политичку арену, да дају оцене, да утичу на изборе и састав владе…
„Све је то тад било могуће зато што наше највише власти то нису на време зауставиле и онда кроз цео овај период су страни амбасадори почињу да схватају да је њима отворен широк простор и за јавно повезивање и оцењивање унутрашњих и спољних питања ове земље. То се на неки начин, с њихове стране, бар неких од њих, третира као да су стекли право грађанства", истиче Јовановић.
Таква линија недозвољеног, недипломатског држања одређених амбасадора се задржала до данас и због тога, према његовом мишљењу, имамо случај да је представник Стејт департмента био примљен на највишем нивоу, што иначе рангу таквог чиновника не би требало да припадне.
„Ово што је амбасадор Чепурин изјавио значи да је дао превелики одушак својим нерасположењима због ствари које су се дешавале током те посете америчког дипломате, што би било на неки начин излазак из оквира дискретног дипломатског постављања. Али његове оцене саме по себи стоје. Једино што њих није требало да изговори страни представник, него неки домаћи представник или део шире јавности“, сматра Владислав Јовановић.
Геополитичка провалија која се десила као последица растурања Југославије у очима неких и даље траје и они мисле да им то, сугерише Јовановић, даје прво да улећу директно у домаћу политичку ситуацију кад сматрају да је потребно и да тим јавним изјавама по могућству утичу на њен правац и даљи развој.
„Питање је хоћемо ли имати снаге, воље и одлучности да томе станемо на пут и да се сви страни представници врате на стандарде Бечке конвенције. Било би неопходно да се то учини и да се истовремено установи нова пракса да до највиших нивоа могу долазити само они страни представници који сами долазе са виших и највиших нивоа, а да чиновници, колико год били утицајни и значајни, треба да буду примљени на нивоима који њима одговарају“, предлаже Јовановић.
Ако има снаге да се то спроведе, резонује тај дипломата, онда би страни представници морали то да прихвате и да поштују јер иначе не би могли да обављају своје послове успешно.
