Када је млади саудијски престолонаследник принц Мухамед бин Салман пре две године почео свој брзи успон ка власти, многи су предвиђали да су промене на помолу.
Догађаји од 4. новембра, када је већи број саудијских принчева, министара и крупних бизнисмена ухапшен, показују да промене неће бити само брзе, већ и сеизмичке и да ће се одразити на цео регион.
Дошло је до велике чистке, каже Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду, између два лобија у оквиру велике саудијске краљевске породице.
Међутим, чистка принчева започела је догађајима од међународне важности, због чега је аналитичари и стављају у међународни контекст. Непосредно пре почетка хапшења, либански премијер Саад Харири, човек који поред либанског има и саудијско држављанство, из Ријада је поднео оставку.
Као разлог оставке, Харири је означио притисак који на њега врши Божја партија — Хезболах, странка либанских шиита, коју подржава Иран.
Неколико сати касније, саудијска званична новинска агенција објавила је да је над Ријадом пресретнута балистичка ракета наводно испаљена из Јемена, због чега су саудијске власти оптужиле Иран за директну агресију. Иран подржава шиитске побуњенике у Јемену.
И док су слике експлозије над небом изнад саудијске престонице још биле ударна вест на телевизијама широм региона, отпочела су хапшења.
Барем на вербалном нивоу долази до појачане конфронтације са Ираном, закључак је који Јанковић извлачи из тока догађаја. У целу причу, наравно, умешан је и Израел, каже Јанковић.
„Имамо већ годину дана озбиљне најаве из Израела, не са највишег нивоа, али може да се чита између редова, да се Израел спрема за нови рат против Хезболаха, фактички против Либана. Друго, свако ко прати регион Блиског истока зна да већ неколико година траје приближавање политике између Саудијске Арабије и Израела, да они заједнички раде у Сирији већ неколико година, врло вероватно и у Ираку и да је однос према Либану заједнички наступ“, објашњава Јанковић.
Хариријева оставка се тако може сматрати отварањем врата за израелски обрачун са Хезболахом у Либану. Израел је јула 2006. већ интервенисао против Хезболаха ваздушним нападима на Либан. Тај сукоб, познат и као Други либански рат, био је највећи сукоб на Блиском истоку у којем нису учествовале САД.
Саудијска Арабија била је против потписивања нуклеарног споразума са Ираном, сматрајући споразум као слабост Запада, али посебно Сједињених Држава. Зато су саудијци тражили поузданог партнера који ће гарантовати њихову безбедност спрам Ирана, каже Јанковић.
Иран не угрожава директно безбедност Саудијске Арабије, али јачање иранског утицаја у Либану, Сирији, Ираку и Јемену, у Ријаду, како Јанковић каже, ствара панику.
„Они су у Израелу нашли таквог једног партнера и сада морају једни другима да угађају. Оно што одговара Израелу, то је уништење Хезболаха, односно уништење сваког утицаја Ирана на његовим границама“, каже Јанковић.
Стара израелска стратегија, обзнањена још 1982, додаје Јанковић, јесте да ова држава под контролом држи све водотокове који притичу у Израел и не жели јаке исламске државе у својој близини.
„Саудијска Арабија је нашла заједнички интерес са Израелом када се ради о Ирану и Израел тражи разлог, прилику, изговор да поново покрене рат против Либана, рат који у њиховим очима није завршен 2006. Зашто није завршен? Зато што га нису победили“, каже Јанковић.
Карактеришући Саудијску Арабију као озбиљног и утицајног играча на Блиском истоку, од кога много тога зависи, руски стручњак за Блиски исток Станислав Тарасов каже да није случајно што је амерички председник Доналд Трамп на својој блискоисточној турнеји прво посетио Ријад:
„Тада је Трамп покушао да створи неку врсту антииранске коалиције, након чега је, на кратко, букнула Катарска криза. Па ипак до те коалиције или боље рећи комбинације, није дошло, јер су се оне државе које симпатишу САД, на пример Египат, који врло блиско сарађује са Саудијском Арабијом или чак рецимо и Пакистан, у кључном моменту дистанцирале“.
Конфликт између Ријада и Техерана прилика је за Русију да буде посредник у, како Тарасов каже, донекле вештачком конфликту који се највише одвија на линији неразумевања сунита и шиита.
Саудијска Арабија, наглашава он, не желећи да угрози односе са Вашингтоном, жели да диверзификује своју спољну политику и да се приближи Москви и Пекингу. Преломни моменат у приближавању Москви био је, каже Тарасов, током недавне посете саудијског краља Русији и после ње, када су потписани споразуми у вредности од неколико милијарди долара.
Руски интерес према Саудијској Арабији је пре свега економски, каже Јанковић, а поред продаје наоружања, Русију и Саудијску Арабију спаја цена нафте која не одговара ни једној од њих.
Русија, која се као велика сила на Блиском истоку афирмисала у Сирији, не сме да дозволи да њени савезници и партнери, а Иран то свакако јесте, буду угрожени. С друге стране, Русија има развијене економске односе са низом арапских држава, а такође и са Израелом, напомиње Јанковић.
„Што се тиче саме Русије, она мора да гарантује, с једне стране, опстанак владе у Сирији, а која је везана и за Хезболах, јер је Хезболах такође помогао Асаду да се одржи. На тај начин и Русија је прилично индиректно повезана са Хезболахом. С друге стране, Иран јесте главни партнер Русије и гарантује безбедност југа Русије самим својим постојањем. У интересу Русије је да Иран остане јака држава“, каже Јанковић.
Ипак, Тарасов је оптимистичан када говори о будућности региона. Позитивни сигнали из Ријада, како каже, стварају наду да ће ускоро доћи до регулисања криза са Катаром и у Јемену, као и у Сирији, где се боре и групе које подржава Саудијска Арабија.
Наредних месеци видећемо који ће сценарио превладати на Блиском истоку — актуелни, макијавелистички, у коме су све државе у међусобном сукобу, а савези између њих нестабилни и неповерљиви, или други, према коме ће блискоисточне државе наћи заједнички именитељ за сарадњу.
Сигурно је да је на принцу Мухамеду бин Салману велика одговорност и да је он један од кључних људи који ће одлучивати на коју ће страну регион кренути.
