У првој половини новембра десиле су се две ствари које су жестоко уздрмале јавност у Србији.
Прво је „Народна иницијатива којом се предлаже увођење казне доживотног затвора за најтежа кривична дела почињена над децом и трудним женама“ добила више од 150.000 потписа подршке како би предлог ушао у скупштинску процедуру, а онда смо, по ко зна који пут (а добро знамо шта се и како десило малом Алекси Јанковићу из Ниша), постали сведоци страшног вршњачког насиља.
Овај пут, жртва малтретирања које је снимљено мобилним телефонима била је девојчица у једној средњој школи у Аранђеловцу.
У четвртак је отац покојне Тијане Јурић и председник фондације која носи име по његовој трагично настрадалој ћерки, Игор Јурић, Скупштини Србије предао потписе грађана који подржавају иницијативу за усвајање новог закона. Надамо се да ће иницијатива уродити плодом.
Како је и зашто насиље заузело место играчкама? Да ли су криза и транзиција „појеле“ лутке и аутомобилчиће? Зашто су деца уопште насилна и који су њихови мотиви? Можемо ли рећи да су и мали насилници жртве, жртве лошег система? Колика је одговорност родитеља, а колики утицај средине?
О овим горућим темама разговарали смо са Драганом Ћорић, доценткињом и професорком Правног факултета у Новом Саду, председницом Удружења „Родитељ“, чланицом „Хере“ која представља Националну мрежу експерата за реформу високог образовања и једним од аутора „Алексиног закона“. Професорка Ћорић је подржала и иницијативу за увођење казне доживотног затвора за најтежа кривична дела почињена над децом и трудним женама.
Како спречити вршњачко насиље? Колико је важна едукација, а колико промена менталитета?
— Проблем вршњачког насиља није настао јуче, нити га можемо решити данас, а још мање сутра. Он постоји већ деценијама и потребно је барем још толико да стопу те врсте насиља доведемо на минималну. Тренутно нам као механизам за сузбијање ове девијантне појаве стоји једино пооштравање казни за све учеснике у овом процесу. И таква промена ће ићи тешко јер постоји урођен отпор према ауторитетима и кажњавању, посебно на овим нашим просторима.
Најбоља и најефикаснија промена би била промена уверења грађана, посебно деце, и схватање да насиље није добро и није решење за за било било који неспоразум. Када се то уверење промени, онда ћемо и ми као homo balcanicusi еволуирати.
Шта је предложено у „Алексином закону“? Да ли би оштрија казнена политика заиста била једно од решења да се предупреде страшне сцене које смо видели у Аренђеловцу?
— „Алексиним законом“ смо тражили посебну институцију специјалног омбудсмана за децу, који ће се посебно бавити вршњачким насиљем, затим испуњење „новосадског модела“ безбедности деце, који подразумева умрежавање школа, представника града или општине, центара за социјални рад, полиције, родитеља и других могућих учесника у сузбијању вршњачког насиља у тзв. Координационо тело. Такође, тражили смо да директори и наставници бесповратно изгубе лиценцу ако својим нечињењем или погрешним и неблаговременим чињењем доведу до тешких повреда или смрти детета. Затим, строже казне за оне који чине вршњачко насиље, а све у циљу заштите жртве, као и повећање новчаних казни за родитеље који сматрају да је њихова родитељска функција престала или се умањила зато што је дете кренуло у школу.
Шта мислите о смањивању границе за одговорност са узраста од 14 година на рецимо 12? Неке државе у окружењу су урадиле сличну ствар…
— Смањење кривичне одговорности са 14 на 12 година је потпуно друга прича. Деци се слабо скреће пажња да са навршених 14 година постају кривично одговорни, те да могу искусити и тежа кривична дела, па чак и малолетнички затвор. Услед пораста малолетничке делинквенције, као мере за строже кажњавање, 2014. године Мађарска је управо увела ово што помињете — смањили су границу кривичне одговорности на 12 година за најтежа кривична дела као што су тешка крађа, разбојништво, силовање, убиство и покушај убиства. Схватили су, чини се на време, да је то што ће се статистички повећати број малолетних делинквената мање страшно него да се та делинквенција сасече у корену — у тој фамозној дванаестој години када су довољно свесни да им свет ништа не може јер — немају 14 година.
Како направити дистанцу између физичког и вербалног насиља? Како санкционисати вербално насиље, с обзиром да оно чешће оставља теже психичке последице по жртву?
— Модрица која настане услед физичког насиља има свој ток проласка. Постане модра, плава, лила, зелена, жута. Понекад црна и сива. Али нестане, као и сећање да се та модрица икада ту налазила. Али, хајде, згужвајте лист папира, онако у лоптицу, највише што можете. И сада крените да га исправљате. Да ли ћете га икада вратити у пређашње стање? Никад.
Мозак све памти и враћа нам све те импулсе, преживљене страхове и трауме, на најгоре могуће начине и у најнеповољније време.
Физичко насиље је лако доказивао, управо због модрица. Код психичког је теже доказати узрочно-последични след између изговорене увреде и психичке сметње која настане касније. Онај раније споменути homo balcanicus и даље сматра да све што те не убије треба да те ојача. Па ако немаш снаге за тучу, ти уд′ри речима, јер оне су само речи. Некако заборављамо да јe Бранко Миљковић написао да прејака реч може убити.
И никако да повежемо да се то ових дана, недеља и година дешава и нашој деци.
И, за крај, једно можда и лично питање. Одакле црпите енергију и ентузијазам за нешто што, верујем, већини људи у овој земљи личи на борбу против ветрењача и какве су шансе за усвајање закона, с обзиром на то да велика већина чланица ЕУ, са чијим се законодавством усклађујемо кроз отварање и затварање фамозних поглавља, нема институцију казне доживотног затвора?
— Мој главни коректив је моја ћерка коjа ускоро пуни 14 година. Увек прво размислим да ли је нешто што ћу урадити законито или бар легитимно, то јест да ли противречи суштини права. А онда помислим да ли би она била поносна на своју мајку кад би њена мама то и то урадила. Не желим детету да остављам терет који није њен, као што то родитељи често раде. Она је мој разлог, главни разлог за све. Џаба све дипломе, сертификати, слава, научни радови ако то што имам у глави не користим да створим безбедније, боље, корисније окружење за њу и осталу децу. Све то онда нема смисла.
Што се тиче иницијативе за увођење казне доживотног затвора, рећи ћу ово: за иницирање промене закона потребно је минимум 30.000 потписа грађана. За промену или доношење Устава — 100.000.
Фондација „Тијана Јурић“ је Народној скупштини предала 158.460 потписа. Математика је неумољива. И верујем да ће законодавни орган увидети то исто и уважити ову народну иницијативу.
