„Никада као главни специјални тужилац државе Црне Горе нисам казао, ни приватно ни јавно износио да је Русија као свјетска сила и наш пријатељ 300 година у ово укључена, напротив, сви су овдје свједоци, а и ово вијеће, да сам интервенисао и указивао да нисмо говорили ’руски специјалци‘ и ’руске специјалне јединице‘, него да су то командоси националистички који су, како је објашњено, организовани под свим овим“, саопштио је Катнић.
Наравно, промјена у званичном дискурсу главног специјалног тужиоца требало би да радује, али многима су још веома свјеже у сјећању остале Катнићеве оптужбе на рачун Москве, што у телевизијским емисијама када је говорио да „дио државних органа Русије“ стоји иза припремања пуча у Црној Гори, а ту је такође и најсвјежији примјер са недавног судског претреса, када је Катнић устврдио да су јединице руске војне контраобавјештајне службе ГРУ уочи избора биле стациониране на Златибору са намјером да нападну Црну Гору.
Такође, ту је и озбиљна штета на фону билатералних односа између Руске Федерације и Црне Горе проузрокована оптужбама Подгорице на рачун Кремља, па се намеће основно питање када је и да ли је уопште икада специјални тужилац Катнић заиста говорио истину, јер је очигледно његова данашња изјава у потпуној колизији са оним што је јавно пропагирао у протеклих годину дана.
Ипак, чини се да су и сам ток суђења, као и нова сазнања и докази који полако излазе пред суд јавности били можда и одлучујући фактор за кориговање наступа главног специјалног тужиоца.
Ту се у првом реду мисли на широку лепезу нових информација и доказа која су везана за личност главног свједока сарадника, а од чијег свједочења о концу виси комплетан поступак и валидност саме оптужнице.
У том смислу, анализирањем особа и организација са којима је главни свједок сарађивао долази се до несумњивог закључка да је свједок Саша Синђелић готово искључиво био у контакту са лицима која се налазе под истрагом руских државних органа. Тако се током исказа свједока сарадника дознало да је Синђелић био у честом контакту и са извјесним Венциславом Бујићем, који му је по свему судећи помогао у повезивању са бројним „руским и проруским структурама у Србији и Русији“, а за којег ће се касније испоставити да је један од отворених НАТО пропагатора и активиста.
Оно што је својствено свим протагонистима који су учествовали у организацији „државног удара“ у Црној Гори јесте да су сви агресивно градили јавни имиџ српских националиста „проруски“ оријентисаних, за које ће вријеме касније показати да су на овај или онај начин били повезани са западним обавјештајним службама.
Све у свему, како поступак одмиче полако се на минимум сужава простор за Тужилаштво Црне Горе којим ће оно моћи да докаже било какву умијешаност државних органа Русије или њених специјалних служби у наводни покушај пуча у Црној Гори. Управо супротно, све указује да се радило о режираној представи у којој су главне улоге имали лица и особе повезане са обавјештајним структурама НАТО-а, према којима је Русија у прошлости већ предузимала одговарајуће мјере.
Утолико можда нимало ни не чуди спуштање лопте по питању руског мијешања од стране главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића. Јер у сценарио покушаја „државног удара“ од стране Русије већ одавно готово да нико не вјерује ни у самој Црној Гори.
