Хардинг је уверен да се „Русија умешала у председничке изборе у САД 2016. године како би помогла Доналду Трампу и он је зато заиста и победио“. Пре неколико дана је овај британски новинар представио своју књигу под називом „Издаја“. Књига говори о „тајним сусретима, прљавом новцу и о томе како је заправо Русија довела Трампа у Белу кућу, иако он никада није требало да постане амерички председник“.
Хардинг је четири године, почевши од 2007, радио као дописник британског листа „Гардијан“ из Москве. Све је било у реду, док није био послат кући, тачније избачен из Русије 2011. године. Британски новинар своју књигу базира на досијеу свог земљака, бившег обавештајца Кристофера Стила, о наводним односима Русије и Трампа.
Све као у време КГБ
Током презентације своје књиге у Берлину, Хардинг је изјавио да се „Русија, као држава која је иначе непријатељ Америке, озбиљно умешала у изборе у САД како би помогла Трампу, што је уродило плодом, јер је он победио“.
У одговору на питање новинара Спутњика, који је присуствовао презентацији, зашто је окарактерисао Русију као непријатеља, Хардинг је подсетио на своје лично искуство четворогодишњег боравка у Москви. Британски новинар је такође рекао да је за све време колико је он живео у руској престоници могао да чује са државних телевизијских канала да Москва сматра Запад својим непријатељем, а да се ситуација само погоршала након украјинске кризе.
„Све то иде још од времена КГБ-а, још од СССР-а, па до 1991. године. САД су биле главни непријатељ, а тако је и остало. И данас у Русији заправо користе исте методе, само су их модернизовали и прилагодили Твитеру и Фејсбуку“, изјавио је Хардинг.
Интересантно је да сам Хардинг признаје да је то што је Трамп заиста и био изабран на место председника заправо било велико изненађење и за саму власт у Москви.
На констатацију Спутњика да је 2016. године амерички новинар Грег Паласт дошао до сазнања о великим унутрашњим манипулацијама на изборима у САД, Хардинг је одговорио да то није његова тема. На исти начин је реаговао на констатацију да је 1996. године била издвојена огромна америчка финансијска помоћ за кампању која је довела до поновног избора Јељцина на место руског председника.
Планирана маркетиншка кампања
Публициста, уредник онлајн портала „Нах ден зајтен“ и бивши посланик Бундестага Албрехт Милер види Хардингову књигу и делове објављене у немачком листу „Штерн“ као „доказ да кампање као што је ова антируска, па и употреба америчког председника у истом антуруском контексту била планирана до најситнијих детаља“.
Милер за Спутњик каже и да је Хардинг управо део те маркетиншке акције, а да је ова књига наручени рад:
„Могу о овоме да говорим и да судим, јер сам и сам раније учествовао у сличним кампањама. У књизи Британца и у његовим изјавама могу се констатовати све методе манипулације, као на пример понављање једних те истих оптужби, преувеличавање, поређење са афером Вотергејт“.
Живахно блебетање новинара
„Овде нема ничег новог“, овако је немачки политиколог Ерхард Кроме прокоментарисао Хардингове наводе. Ради се о „живахном блебетању новинара, који просто вапи да се освети за то што су га избацили из Москве“, каже Кроме.
„Ова отровна кампања на којој раде глобалисти-интервенционисти, а посебно присталице демократа и породице Клинтон, то је већ константа у америчкој политици. Они желе да окриве друге за своје неуспехе на изборима и желе да, ако је то могуће, отежају промену спољнополитичког курса. За те своје намере користе сваку могућу прилику. Што мање имају доказа о наводној умешаности Русије, то су њихови крици све гласнији“, сматра немачки политиколог.
Мешање Запада у унутрашње послове Русије
То што пише и говори Хардинг, то је „напросто чудовишно, зато што је површно и потпуно провидно“, констатује Милер.
„Он лаже“, овако оцењује Милер оптужбе британског новинара када изјављује да Русија у Западу стално види непријатеља.
Немачки публициста и бивши посланик Бундестага подсећа да је током ’90-их година Запад директно кројио социјалну, унутршњеполитичку и економску организацију Русије.
„О овоме је писала Наоми Клајн у својој књизи ’Стратегија шока‘. Има ли већег доказа за мешање Запада у руска посла од чињенице да је Јељцин био изабран за руског председника 1996. године“, закључује Милер.
