„То је политика, пријатељу мој.“
Цитирана констатација — коју је 28. маја прошле године изрекао шеф америчке антидопинг агенције Тревис Тајгарт у телефонском разговору са пранкером (телефонски хакер) Вованом, мислећи да је на вези министар спорта Украјине Игор Жданов и да раде на „пројекту“ суспензије Русије са свих такмичења — најпрецизнији је одговор на сва питања о допингу руских спортиста, казнама, претњама, ограничењима и уценама које трају готово две године.
Без руске химне и заставе
Најновији ударац ушприцан је директно у вену свих светских медија јуче кад је Извршни одбор Међународног олимпијског комитета донео одлуку о суспензији руског тима са Зимских олимпијских игара у јужнокорејском Пјонгчангу 2018. године. Руски спортисти могу да учествују на ЗОИ индивидуално, поручују из МОК-а, али под називом „олимпијци из Русије“, дозвољавају им да на дресовима могу да носе заставу ЗОИ, а сугерише се да ће се у случају освајања златне медаље, као и пре утакмица тих спортиста, слушати олимпијска химна.
Може ли бедније. Може ли ниже. Мора ли баш овако.
Ко је икад шутнуо лопту, бацио камен, потрчао или скочио зна да је натерати спортисту да наступи без обележја, направити га безличним, једнако као послужити храну без соли — бљутаво.
Не брините, биће оваквих удараца још. Све што се учини једном, не мора се поновити и други пут, а све што се догоди више од два пута, дешаваће се све док једна страна не буде не поражена, већ згажена. Па још оверена ногом, као кад гасе опушак од цигарете.
Наравно, то су само пусте жеље администрација које су поодавно оперисане од реалности. И на страну то што овај текст читате на порталу који је у власништву руских пореских обвезника, чињенице су свете, а коментари слободни, па аксиом да ни Наполеон, ни Хитлер, а ни бољшевици пре њих или клинтонисти после њих, нису успели не да згазе, већ да поразе Русију — недвосмислено указује да се то неће догодити ни овога пута. Ма колико се упињали.
Физички бол због одсуства части
Џаба им труд, кад је резултат јалов. Тај коначни скор и не може бити другачији јер намера пројекта није победа, већ санација штете.
Наиме, Руска Федерација се дигла из својеврсног самонокдауна и објективних околности у којима се нашла после распада СССР-а и бивствовања под времешним Борисом Јељцином, па је, како године пролазе, а има томе готово деценија, почела све чвршће да стаје на ноге, да враћа геополитичку карту света у лежиште и да чак диктира темпо у многим глобалним питањима и проблемима које су други навикли да праве.
Е то смета онима који су огуглали и сродили се са нецивилизацијским обичајем да сами оптужују, сами пресуђују, а потом сами деле „светску правду“, одокативно, према личном нахођењу.
Прво је кренуло као свраб, а онда је почело да их боли и испод коже. Навика је служавка која се удала за господара са Запада и сад физички боли кад је нема. Зато реагују телом, а не главом. И зато ће бити поражени.
Да нема случајева допинга појединих спортиста из Русије, као што их, нажалост спорта као таквог, има и код спортиста из Америке и других земаља, троми мозгови са Запада би употребили нешто друго у покушајима да нападну Русију. Дакле, све изгледа исувише јефтино.
Не бацај олимпизам у мрак
„Шпијунски роман са елементима теорије завере“, овако је јуна прошле године у емисији „Свет са Спутњиком“ писац Мухарем Баздуљ одговорио на питање у који књижевни жанр би сврстао фабриковање допинг афере руских спортиста и закулисну игру око њиховог учешћа на Олимпијским играма у Рију.
„Ако се вратимо на саму идеју Кубертеновог обнављања Олимпијских игара и шта су у симболичком смислу значиле Олимпијске игре у старој Грчкој, видећемо да је то је био једини период кад су сви грчки полиси, ако су ратовали, ступали у примирје“, подсетио је Баздуљ. Зато је идеја ОИ, додао је, да се макар за тај кратки период, једном у четири године, надиђу политички анимозитети.
Да. Бедна борба са супарником на Истоку умногоме је још више упрљана избором методе и оруђа и оружја за борбу. Но, не могу о части и чојству причати они који за тај појам не знају, не желе да сазнају и никад неће сазнати.
Бацити идеју олимпизма у блато зарад бизарног разлога својствено је непријатељима демократије. Такви, нажалост, не бирају средства.
Злоупотреба МОК-а једнака је економским санкцијама против Русије, дампишким ценама нафте, спиновањима о утицају на америчке изборе, лажирањима о ботовима из Санкт Петербурга, закулисним играријама око доделе Светског првенства у фудбалу, подметањима о британским хулиганима, који се, гле чуда, боје навијача у Русији… и да не набрајамо више.
Почетак и крај свега је Русија. Треба то поклопити, ућуткати, ограничити, натерати да клечи.
Но, реалност је једно, а комплекси су друго. Реално је да ће се на спортском бојном пољу показати ко шта има у себи, ма какво обележје имао на себи. А ово друго је бољка којој се не ваља смејати, али убогима ваља показати пут до ординације. Хришћански је.
А и олимпијски.
