Докон поп и говеда крсти, а доконе (евро)бирократе забрањују гирос. У Грчкој.
Скандал по себи, ових дана озбиљно је узнемирио јавност у Грчкој. „Генијалци“ из Европског парламента и Европске комисије озбиљно разматрају забрану не само гироса, већ и кебаба, и то у земљи која се, с правом, назива колевком цивилизације.
Правила ЕУ о фосфатима у јелима с месом и образложење ЕП и ЕК мало коме је јасно, али сироти (и све сиромашнији) Грци са зебњом ишчекују период од 11. до 14. децембра кад се очекује гласање у Стразбуру о (могућој) забрани националног јела.
Осим саосећања са братском и вазда пријатељском нацијом, Србија би, као земља која „убрзаним корацима граби ка цивилизованој нацији народа“ што би рекли бели шовинисти/расисти, и која би, већ 2025. (ко жив ко мртав) требало да уђе у ЕУ, морала добро да размисли да ли ће у тај брак са „двадесетседморицом“ ући из љубави или из рачуна.
Ако љубав на уста улази, бојимо се да ће то бити брак и без љубави и без рачуна. Као кад се жртва силовања (далеко било) уда за силеџију.
Јер, српска кухиња је мешавина оријенталне и средњоевропске кухиње, а оријентални утицаји у исхрани Срба дошли су управо преко Грчке. Којој прети гастрономски геноцид.
О заступљености меса и месних производа у српској кухињи бесмислено је трошити речи. Ко је икад показао каквом залуталом странцу, вегану или вегетаријанцу, мени из било ког ресторана националне кухиње, био је сведок згражавања на ивици падања у несвест.
Срећом по нацију осуђену на месождерство, евробирократе засад нису удариле на немачку кухињу тако да се 2025. кад „убрзано & реформски“ уђемо у ЕУ бар нећемо морати одрећи киселог купуса и коленица.
Међутим, ако се на Србију примени нови „грчки сценарио“, остадосмо без широке лепезе јела са роштиља. Популарног мешаног меса. Плус, лесковачке мућкалице и још којечега.
Осим роштиља, којем се, као гиросу, могу приписати евробирократска образложења о фосфатима, Србија би могла остати и без печења. Ако ни због чега другог, „добре европске душе“ којима не смета учешће у разним „хуманитарним интервенцијама“ са стотинама хиљада људских жртава, осетљиве су на права животиња, па би се Срби ускоро могли одрећи и омиљеног митолошког бића — прагњета. И саставних му делова.
За неупућене, прагње је пола прасе, пола јагње и виђа се искључиво на овалима, мада у неким кафанама у Србији угоститељи прибегавају „генетском инжењерингу“ тако што пришију половину прасета на половину јагњета и онда ово митолошко биће испеку на ражњу. Наравно, остали бисмо и без осталих животиња којима се традиционално највише обрадујемо кад их видимо на ражњу. А страдали би и разни сурогати популарног свињокоља попут чварака, кавурме, спрже, пихтија…
Имајући у виду „политичку коректност“ евробирократије, плус образложења хашких пресуда Србима у којима се континуитет са „заједничким злочиначким подухватима“ проналази још од времена цара Душана, врло лако бисмо могли у распеваној Европи Тота Котуња остати и без Карађорђеве. Шницле, наравно.
Јер, осим што се Карађорђу, који је мачем и огњем ослобађао Србију од Турака, приписује да је био „идеолог геноцида у Сребреници“, вожд Првог српског устанка се у Грчкој, која је данас изложена европском „гастрономском геноциду“, слави као први ослободилац Балкана од турске окупације.
Кад се томе дода и чињеница да је Карађорђе Петровић био осведочени русофил, ето још једног разлога да се са јеловника уклони једно од омиљених српских националних јела.
У време постмодерне опседнутости „здрављем“ и последичним бројањем калорија у сваком оброку, Србија би лако могла да остане и без националних јела у којима нема меса (са фосфатом или без њега). На удару ове „њу ејџ“ макробиотике прва би се могла наћи „комплет лепиња“ — симбол ужичког и златиборског краја. Као и разне комбинације српских сендвича без претопа, рецимо комбинација са кајмаком и дуван чварцима.
Уколико ЕУ спроведе „гастрономски геноцид“ над Грчком, можда би и Србија морала да се у „процесу придруживања“ одрекне свих побројаних и још понеких ђаконија националне кухиње. У том случају, Србија би на уласку у ЕУ била онаква каквом је доживљавају евробирократе — сиромашна, гола, боса, и надасве гладна.
