Француски председник Емануел Макрон угостио је више од 50 шефова држава и влада на самиту о климатским променама у Паризу. Међутим, пажњу јавности привукла је оштра реторика француског лидера уочи Самита, када је потез америчког председника Доналда Трампа, који је одбацио Париски споразум о климатским променама, оценио као „изузетно агресиван“.
Млади француски председник по свој прилици нема проблем да каже шта мисли, како америчким, тако и европским политичким елитама. Пре извесног времена, Макрон је представио свој план даљег развоја Уније која, према његовом виђењу, треба да буде интегрисанија, са Немачком и Француском као њеним главним „моторима“.
Да ли се Емануел Макрон позиционира као нови лидер Европе, тим пре што је Немачка заузета својим унутрашњим политичким проблемима?
Сергеј Фјодоров, виши научни сарадник Института Европе Руске академије наука, оцењује да Макрон има политичку иницијативу и да је постао главно политичко лице, може се рећи, целе Европе.
„Без обзира на то што је Немачка у економском плану у последње време постала права локомотива Европе, ипак је Макрон у садашњим условима, када није потпуно јасно шта ће се десити са формирањем Владе у Немачкој, преузео политичку иницијативу на себе и постао неформални европски лидер. Можемо рећи да је Макрон заиста највише проевропски оријентисан председник међу својим колегама у ЕУ. Није случајно што се одмах након проглашења изборних резултата, а пре обраћања Макрона, око пирамиде Лувра могла чути ’Ода радости‘ — Бетовенова мелодија која је проглашена за европску химну, што је врло симболично и недвосмислено говорило о даљим корацима младог француског лидера“, каже Фјодоров.
Никола Јовановић, потпредседник Народне странке и добар познавалац прилика у Француској, верује да Емануел Макрон заправо наставља стару Француску стратегију у Европи, која датира од Другог светског рата.
„То је настојање да се, пре свега, осигура француско-немачко језгро и да те две државе представљају мотор ЕУ, као и да се учини да финансијски терет те економске интеграције у што већој мери сноси Немачка. Зато француски председник предлаже јединствени буџет за еврозону и сличне ствари. Могуће је да ће он у Немачкој имати још бољег партнера, уколико се тамо формира ’велика коалиција‘, с обзиром на то да се тамошње социјалдемократе залажу за федерализовану Европу. То није исто што и француска визија, али им је блискије од плана који спроводи Ангела Меркел“, каже Јовановић за Спутњик.
Према његовим речима, француском председнику иду на руку тренутне околности у Европи.
„Он се до сада дефинитивно показао као озбиљан председник који испоручује оно што је обећавао у предизборној кампањи. Француска је по снази друга земља у Европи. По политичком утицају они желе да буду први, а није немогуће да ће се то и десити када се мало ближе погледају демографски и други трендови у Европи“, указује Јовановић.
Потпуно другачијег става је Владимир Брутер, експерт Међународног института хуманитарно-политичких студија у Москви. Како каже, Макрон је европски лидер онолико колико постоји и општи план развој Европе.
„Сматрам да ни једно ни друго не постоји и зато се покушаји Макрона да стане на чело ЕУ прилично млако прихватају, чак и у самој Француској. Мислим да се од његових идеја готово ништа неће реализовати. Макрон нема ресурсе, нема полуге како би ујединио оне које покушава да окупи и ојача тај савез. Макрон је на ту тему покушао да разговара са пољским лидерима и ништа осим скептичних осмеха није добио заузврат. Без пристанка Варшаве, ништа се конкретно не може урадити у источној Европи“, категоричан је Брутер.
Он додаје да старе чланице ЕУ такође нису јединствене.
„Видимо шта се дешава, на пример, у самој Шпанији, па онда и у Италији — сви чекају следеће изборе који ће вероватно променити курс унутрашње политике. У Аустрији су се недавно околности после избора промениле, у Немачкој још није формирана Влада. Зато је нејасно о каквим даљим интеграцијама говоримо, што иницијативу Макрона чини потпуно формалном, јер није дошла у право време“, поручује Брутер.
Међутим, према мишљењу Сергеја Фјодорова, план Макрона који предвиђа даљи развој Европе и европског пројекта, могао би да задовољи већину чланица Уније.
„Ради се о јачању интеграција у оквиру еврозоне путем усвајања заједничког буџета, а Макрон је предложио и увођење функције министра финансија ЕУ и јачање интеграција у области заједничке политике безбедности и одбране. Иако, по мом мишљењу, не можемо заиста говорити о формирању некакве конкретне европске војске у блиској будућности, можемо констатовати да се овде ради о ’ефекту Трампа‘, који је европске државе натерао да размишљају о већој самосталности“, закључује Фјодоров.
