„Зидојче цајтунг“ се на примеру Косова пита – да ли сецесије ишта доносе? Удружења ветерана ОВК желе да парламент још једном одлучује о оснивању Специјалног суда за њихове злочине и нема сумње да ће прикупити потребних 10.000 потписа, пише швајцарски „Ноје цирхер цајтунг“. У анализи Андреаса Ернста, дописника тог листа из Београда за ког „Дојче веле“ тврди да је један од најбољих познавалаца Балкана међу новинарима који пишу на немачком, стоји да су ветерани помоћ добили са самог врха – од председника Хашима Тачија.
Он је рекао да је Европска унија великим притиском издејствовала формирање суда. Управо је Тачи 2015. године уз велике муке натерао своју партију да у парламенту прихвати формирање суда који ове године почиње да ради у Хагу.
Сада је, каже Тачи, доста „сервилности“ Косова и уступака међународним актерима. Време је, додаје, да се окончају одређене стране мисије које остављају утисак да је Косово незрела земља. Објаснио је да су му западне амбасаде дале обећање да, ако се Суд оснује, следе визна либерализација и дозвола за формирање сопствене војске. Али Запад је, каже, прекршио дату реч. Представништво ЕУ демантује постојање таквог договора.
„Логичније је једно друго објашњење за Тачијеву фрустрацију: Косово је у потпуној политичкој блокади. Десет година након проглашења независности изградња државе је још недовршена, а међународно признање није потпуно чак ни у оквиру ЕУ. Осим тога, визни зидови још увек деле земљу од два милиона становника од ЕУ, зидови који у међувремену не постоје ка Украјини или Грузији. Огорчење се може разумети, али је дебакл великим делом домаћи производ“, пише Ернст.
Као услов за визну либерализацију и даље фигурира разграничење са Црном Гором, као и споразум о нормализацији са Србијом. „Постоји широк отпор договореном оснивању Заједнице српских општина коју многи Косовари одбијају као опасно страно тело на својој територији.“
„Неспособност косовских политичара да премосте ровове и понуде се Западу као конструктиван партнер довела је у многим европским престоницама до промене схватања косовског питања. Испарила је слика о покрајини коју Београд тлачи. Раније су се Косовари према својима менторима готово увек показивали макар вербално послушним, а сада се све више показују као својеглави. Негативне осећаје у престоницама буди и фијаско мисија ЕУ које, упркос огромним финансијским средствима, ни политички ни економски нису поставиле земљу на ноге.“
„Наспрам тога Србија наједном изгледа добро. Њен моћни председник чврсто држи дизгине у земљи, од опозиције ни трага ни гласа. Александар Вучић је помогао Европљанима још при савладавању избегличке кризе. Сада, на њихово олакшање, хоће да макар де факто прихвати косовску независност. Његов флерт са Москвом непогрешиво привлачи пажњу Берлина и Брисела: од недавно Београд преговара о још два поглавља са ЕУ. Србија је одједном склизнула у неуобичајену улогу доброг момка. Већ је то довољно да се објасни дубока косовска фрустрација“, закључује Ернст у „Ноје цирхер цајтунгу“.
„Европске државе живе од своје шароликости. Сецесије су ретко донеле нешто добро“, почиње „Зидојче цајтунг“ свој текст о сецесијама. На примеру Каталоније се ауторка Улрике фон Хиршхаузен пита „да ли културне разлике морају нужно водити државном разграничавању, да ли је шароликост постала неиздржива у једној демократији?“
„Поглед ка Кипру и Косову показује колико су нереална обећања често популистичких заговорника сецесије. На Кипру су се Грци и Турци одувек видели као део своје нације. До раздвајања је дошло 1974, турска страна од 1983. прокламује Турску Републику Северни Кипар. Међународна заједница им је ускратила признање, а грчки део је отпочео приступне преговоре са ЕУ. Данас је Северни Кипар међународно изолован, тамо се стиже само из Турске, а борба са високом незапосленошћу је стална.“
„На Косову су националистички политичари у фебруару 2015. крупним речима славили седму годишњицу независности – али истовремено су десетине хиљада Косовара прелазиле српско-мађарску границу како би се домогли Немачке и побегли од беде у сопственој земљи. Отцепљење од Србије 2008. до сада је Косову донело мало тога. Није чланица УН, пет држава ЕУ одбијају признање, а мањкави суверенитет се показује у томе што без помоћи трупа Кфора и правне мисије ЕУ не би могле да функционишу унутрашња безбедност, полиција и правосуђе. Више од половине Косовара живи у екстремном сиромаштву, стопа незапослености младих износи око 60 одсто“, пише „Зидојче цајтунг“.
Уз један позитиван пример разлаза у Европи – онај између Чешке и Словачке – ауторка закључује да је пред нама изазов да „изнова дефинишемо државу у Европи. Она више није хомогена национална држава, јединствена етнички и културно. (…) О томе се не ради само у Каталонији: омогућити шароликост, прихватити разлике, утврдити иста права и обавезе за оне који су иначе различити. То је испит за слободу“.
