Тако се на страницама читанке за други разред гимназије у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Подгорице од 2011. године може наћи одломак из Његошевог „Горског вијенца“ који је „преведен“ на црногорски језик, тако што су накнадно замијењена и уметнута нова слова која не постоје у оригиналном тексту, нити се могу пронаћи у Вуковој азбуци.
Ако оставимо по страни чињеницу да је и са правне тачке гледишта фалсификовање нечијег књижевног дјела само по себи проблематично, испада да је сâм Његош, као пјесник и једна од најзначајнијих фигура у историји Црне Горе, тренутно највећа сметња и трн у оку креаторима новог црногорског идентитета.
Прогон Његоша не завршава се само покушајима кривотворења његовог књижевног дјела, већ се владика Раде, иако без конкуренције највећи црногорски пјесник, кроз образовни систем Црне Горе систематски покушава маргинализовати и свести само на успутну појаву. Рекло би се, нужно зло по саме пропагаторе „монтенегристике“, које ипак још нико у Црној Гори нема храбрости да у потпуности елиминише из образовног система.
Са друге стране, само Његошево дјело препуно „проблематичних“ и „шкакљивих“ момената настоји се потпуно забашурити, па се ђаци у основним школама са Његошем срећу само на кратко, путем сна Вука Мандушића, док се у средњим школама његово монументално дјело појављује такође стидљиво, уз анализу свега неколико споредних одломака, на чему се састанак са Његошем за црногорске ђаке завршава.
Када се подвуче црта, намеће се неизбјежан закључак да ће будуће генерације Црногораца, уколико желе да се заиста упознају са Његошем, то морати чинити превасходно сопственим напорима и на своју руку, јер им постојећи образовни систем то право одриче.
Коментаришући покушај црногорских власти да се језик, на којем је Његош писао, уметањем измишљених слова насилно промијени, проф. др Јелица Стојановић са студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу, за Спутњик каже да би се чак и у случају прихватања нових слова и гласова поново радило о српском језику, па било да се ради о „стандардним или дијалекатским облицима српског језика“.
„Његош је говорио и писао српским језиком и увијек се ради о српском језику, било да су у питању стандардни облици српског језика или дијалектски облици српског језика. И ’дјевојка‘ и ’ђевојка‘ је српски језик, једно су стандардни књижевни облици, а друго дијалектски облици српског језика који се говоре на широком простору. Ако узмемо, дијалектски облици су и у предстандардној епохи постојали, али име језика је увијек било једино српски“, каже професорица Стојановић.
Како додаје саговорница Спутњика, постојање одређених гласова и дијалектских облика, који се често користе у Црној Гори, власти у тој земљи желе да искористе као повод за промовисање неког новог засебног црногорског језика. Права истина јесте да се исти дијалектски облици такође користе на простору Баније, Кордуна и југозападне Србије и да никако не представљају само ексклузивитет Црне Горе, тако да, додаје она, „како год трансформисали те изразе, у питању је српски језик“.
„Не можемо ми сада, ако је Његош на пример писао ’ђе је зрно клицу заметнуло‘, рећи да то није српски, већ црногорски језик, јер је ријеч ’ђе‘ исто српски језик“, објашњава Стојановићева.
Наша саговорница такође подсјећа да у Црној Гори до последњих 10-15 година „никако другачије није именован језик којим се говори, осим као „српски“, при чему се ради о „народном именовању“, што упућује да су и сви језички облици који се користе у Црној Гори опет облици српског језика.
Професорица Стојановић се на крају разговора за Спутњик осврнула и на недавну одлуку Конгресне библиотеке у Вашингтону да прогласи црногорски језик засебним језиком, при чему је, како каже, јасно да се суштински ради о „политичкој одлуци“.
„Енглески језик је званични или један од званичних језика у 45 земаља свијета. Замислите сада да у 45 земаља свијета сви енглески језик назову именом своје земље. Или њемачки језик, при чему се много више разликује њемачки језик у Њемачкој од њемачког у Аустирији, него све ове варијанте српског језика и то је ексклузивитет само ових простора и нема нигдје у цивилизацијској пракси да се један исти језик зове различитим именима него на овим просторима, гдје се радило на расрбљавању српског језика“, закључује Стојановићева.
