Мировић у емисији „Спутњик интервју“ подсећа да су о феномену рософобије писали многи истакнути аутори попут Ги Матана и Ђулијета Кјезе, који су констатовали да постоје четири врсте русофобије: француска, америчка или хладноратовска, немачка која је заснована на расистичким принципима и енглеска која је империјална.
„Управо та врста русофобије се пренела и на српске елите и то је константан сукоб између народа који осећа одакле прети опасност и елите која због каријеристичких и идеолошких разлога прихвата једну врсту пропаганде као што је русофобија“, констатује Мировић.
Према његовим речима, почев од краља Милана који из, како примећује, идеолошких и личних разлога прелази на страну Аустро-угарске и Немачке и постаје острашћени русофоб, тај сукоб између русофилски оријентисаног народа и русофобичне елите у разним облицима траје и данас. Од познатих русофоба Мировић издваја Милана Пироћанца, председника Владе у време краља Милана. Како додаје, јака конкуренција му је и Милован Ђилас, који нам објашњава о митским силовањима које је наводно вршила Црвена армија 1944. године без навођења икаквих података, а иако је сам из села крај Мојковца, прича нам да је Москва заостала селендра.
„Ту је и Радомир Константиновић, отац друге Србије, који развија тезу да су малограђанске и провинцијалне појаве у српској провинцији узроковане писањем Достојевског и Берђајева“, наводи Мировић.
Наш саговорник оцењује да није случајно ни што су интелектуалци који су изразити русофоби често и антисрпски оријентисани, а слаже се да је добар пример за то француски интелектуалац Бернар Анри Леви, који у историјском ревизионизму иде дотле да објашњава да је Украјински фронт совјетске армије у ствари био састављен од Украјинаца, али је прећутао да се тај фронт звао Вороњешки и да је био састављен од свих народа, највише од Руса.
Мировић истиче и да русофобична елита у Србији и у другим источним православним земљама презире свој народ и сматра да га треба преваспитати.
„Народ није схватио њихову генијалност — да Русија нама није потребна — само нам треба када нас ослобађа, а да је Запад тај који нам помаже. То имамо код Радомира Константиновића, али имамо и код извесних људи који су неспорно дали допринос српској култури као што је Јован Скерлић, који чак одлази у хрватофилију: дивио се Анти Старчевићу, србофобу и родоначелнику усташког покрета.“
Притом, како примећује Мировић, још је Јустин Поповић предвидео да права опасност за Југославију не долази са Истока, као што су нас сто и нешто година убеђивале српске елите, него са Запада, што се на крају обистинило.
„Српска елита или југословенска елита, част изузецима, у суштини је незахвална према Русији: Руси су нам били потребни да нас ослобађају 1944, као и 1878, а онда се окрећемо ка Западу. Достојевски предвиђа пророчки да ће та незахвалност српске елите трајати преко сто година. Мени се чини да траје још увек када погледате неке наше медије и наше интелектуалце“, констатује Мировић.
Рецимо, може се чути теза да председник Владимир Путин користи Косово за своје интересе, а да је „Русија деспотија“.
„Мит о деспотији је настао у Француској због сукоба између Волтера и Русоа. Волтер је био пријатељ руске царице Катарине Велике, а Русо је био његов опонент и онда је тај мит о руској деспотији ту формиран. То имате данас код нас: да је Русија аутократска, мафијашка држава. Имате невероватне конструкције које се некритички преузимају од наших интелектуалаца: да је комунизам последица руске ауторитативне традиције. Нико не помиње да је Маркс и марксистичка мисао дошла са Запада. Друго, кад је реч о српско-руским односима, русофоби сматрају да су нас Руси само искоришћавали. А како ако је 1870. погинуло 5.000 руских добровољаца“, пита Мировић.
По његовом мишљењу, руско-српске односе најбоље описује Милош Црњански који каже да су Руси и Срби два различита народа, један северни и јужни, и да је присутна тромост у односима и непознавање код руске дипломатије, али то не значи да не постоји добронамерност и константна помоћ од стране руске дипломатије и руске државе.
Кад је реч о савременим русофобима, Мировић подсећа да се у скорије време могла чути сулуда теза да је Русија „крива за Олују 1995. јер је продавала противракетне авионске системе Хрватској, а испоставило се да је то била Украјина“.
„Те се тезе некритички прихватају и пуштају кроз наше атаре. Имате једну палету опозиционих политичара, па чак и оних у власти који једноставно сваку руску иницијативу, сваки руски поступак дочекују са критиком, а с друге стране потпуно некритички су окренути ка Западу“, сматра саговорник Спутњика.
С друге стране, аргументи који се износе су „на нивоу кафанске расправе“ а иза тога се крије себични начин размишљања: није важно шта је добро за нашу државу, већ шта је добро за мене.
У исти ред се могу сврстати и приче о „малигном утицају“ Русије на Балкану, каже Мировић. На питање како види чињеницу да се баш то наводи као разлог за улагање великог новца у медије који су експоненти западне политике каже да на то гледа као на урушавање слободе мишљења и слободе сучељавања аргумената.
„Ја ћу гледати РТ радије него Си-Ен-Ен, не зато што навијам за Русе или волим руску културу, једноставно је интересантније. Имате сплет важних информација које не можете видети на водећим медијима на Западу. Уместо да се каже да је то богатство различитости, укрштање две модерне информације, јер мислим да су и РТ и Спутњик врло модерни, без острашћености, да чујемо нешто другачије, уместо да се каже да је то дивно, имате резолуцију Европског парламента која је на нивоу Мусолинијевог обрачуна са различитим мишљењима у Италији ’20-тих година“, оцењује наш саговорник имајући у виду резолуцију којом је руски утицај сврстан у исти ред са Исламском државом.
