Нилсен се, на предавању у Институту Асер, није устручавао да каже да се, уместо доказа, прибегло закључивању на основу претпоставки.
Доживотни затвор и осуду за геноцид у Сребреници генералу Ратку Младићу хашке судије засновале су на претпоставци. Не располажу писаном одлуком, па чак ни белешкама, али су пресудиле за удруживање у циљу извршења наводног геноцида у Сребреници на основу претпоставке о наводном састанку војног врха Републике Српске 12. јула 1995. године, на којем је договорено извршење кривичног дела.
Нилсен у свом обраћању спекулише и да ли је била ноћ или дан када се наводни састанак одржавао, па тврди да су доказали да је било присутно комплетно војно руководство. Потом признаје:
„Није било састанка на ком је договорено извршење тог дела. Понављам, није било писане одлуке, није било војних састанака или било чега сличног. Некако смо морали све да сазнамо из промене става и понашања свих оних који су били укључени. Судије су се бавиле класификацијом — шта је било речено одређени дан, о чему је разговарано увече и о чему је разговарано дан касније, а нарочито је било важно присуство неких сведока-инсајдера који су касније сведочили“.
Тим одбране генерала Младића тврди да је без иједног доказа судско веће уважило паушалну тврдњу хашког тужилаштва о наводном састанку одржаном 12. јула у команди Братуначке бригаде. Нема доказа ни за тврдњу да је на том састанку донесена одлука о погубљењу војно способног становништва, осим реченице сведока тужилаштва Момира Николића, који тврди да је, чекајући наводни састанак, од извесног Поповића чуо да ће заробљеници бити погубљени.
„О чему могу да причају 12. јула ујутру, кад је историјска чињеница да Војска Републике Српске тада није имала ниједног заробљеника, а није почела ни евакуација из Поточара, али ето, важи се изјава Момира Николића“, каже Миодраг Стојановић, адвокат у тиму одбране генерала Ратка Младића.
Адвокат тима одбране Драган Иветић подсећа да је Тужилаштво у пресуди признало да нема доказ за овај елемент, а да је сада „човек који је радио за судско веће то и јавно изнео“.
Нилсен је потврдио и да је, након што је пре Младића и генерал Војске Републике Српске Радислав Крстић осуђен за геноцид у Сребреници, ово кривично дело требало опет доказивати, што није учињено. Право и правда након овог скандала подразумевале би да Механизам за међународне кривичне судове, наследник Трибунала, преиспита већ донесене пресуде.
„Ово је тема у којој морају да учествују најодговорнији људи Републике Српске и Србије и најбољи правни стручњаци. Основна ствар је да се обори теза о постојању плана“, сматра Миломир Савчић, председник Борачке организације Републике Српске.
Нилсеново јавно признање пресуде без доказа за тим Младићевих адвоката ваљан је аргумент за припрему одбране у другостепеном поступку. Но, пракса Хашког суда упозорава да признање Оријевог сарадника само по себи не значи ништа, ако за право и правду места не буде ни у Механизму за међународне кривичне судове.
Извор: РТРС
