Годину дана по оснивању Арапске лиге (АЛ), 1946, многи арапски новинари питали су се је ли организација која је основана годину дана раније, 22. марта 1945, заиста сила или оруђе у туђим рукама. О томе је те 1946. писао и аналитичар угледног америчког „Форин аферса“ Бернард Вајнриб.
Замишљена у кабинетима британског „Форин офиса“ 1942. као организација арапских држава, која би се, заједно са савезницима супротставила нацизму, Арапска лига основана је три године касније, пошто је рат завршен, а нацисти поражени.
Самим тим и циљеви који су пред њу постављени промењени су и тицали су се деколонизације и решења палестинског питања.
Међутим, питање постављено 1946. још је актуелно, на 73. годишњицу постојања организације, која је са првобитних шест нарасла на 22 чланице. Са друге стране, критичари АЛ и њеног (не)деловања тврде да се ради о организацији коју је прегазило време.
Арапска лига растрзана је данас између неколико изазова који море цео арапски свет — како изаћи из кризе која је захватила арапске земље после „Арапског пролећа“, грађанског рата у Сирији, нестабилне власти у Ираку, исламског фундаментализма, рата у Јемену који односи стотине хиљада невиних жртава… И, наравно, још нерешено палестинско питање.
Некадашњи лидери арапског света, какав је био Египат (Сирију да не помињемо) као да уступају место новим лидерима, земљама са Арабијског полуострва предвођеним Саудијском Арабијом.
Арапске земље још нису успеле да се изборе за положај субјекта међународних односа. С обзиром да је Блиски исток поприште сукоба великих сила, оне су, чини се, и даље објекат, што питање постављено 1946. чини актуелним.
Као и бројне друге институције које су биле дизајниране за оквир Хладног рата, АЛ се суочава са великим изазовима и многим проблемима у тражењу новог идентитета и настојању да буде делотворан оквир за афирмацију интереса својих чланица, каже некадашњи српски амбасадор у Египту и при Арапској лиги, Драган Бисенић.
„Тренутно, АЛ налази се у једној од већих криза откад постоји, првенствено због изузетно великог броја ратних сукоба у земљама које су чланице АЛ. Ти сукоби превазилазе могућности организације да буду решени и због тога АЛ има проблем, како у деловању, тако и у планирању својих акција“, објашњава Бисенић.
Један од начина на који је АЛ покушала да се суочи са војним изазовима било је настојање да се створе заједничке арапске војне снаге. Међутим, како Бисенић каже, после неколико првих амбициозних састанака, није се отишло далеко, управо због дивергентности чланица Лиге, као и урођене конкуренције међу арапским државама.
Међутим, АЛ и даље има важну и значајну улогу у репрезентацији арапског света на међународној сцени, каже Бисенић. У УН арапске земље релативно успешно успевају да формулишу кохерентне ставове о одређеним питањима спрам других делова света, али остају питања и кризе које доводе или су довеле до подела у самом арапском свету. Такве кризе су, према Бисенићевим речима, Сирија, Ирак, рат у Јемену и, у одређеној мери, однос према неарапским државама као што су Иран, Турска и Израел.
„Питање постојања АЛ јесте комплексно, али она у суштини, по свему судећи, одолева изазовима који се пред њу постављају и вероватно је да ће успети да пронађе нови идентитет“, каже Бисенић.
Један од преломних тренутака за Арапску лигу био је почетак „Арапског пролећа“, покрета који је у многим арапским земљама довео до промене режима и до грађанских ратова у Либији и Сирији.
„Арапско пролеће“ је у извесном смислу променило однос снага у АЛ. Међутим, њихов утицај не би требало прецењивати, сматра Кирил Семјонов, шеф Сектора за исламске студије у московском Институту за иновативни развој.
„Рецимо, док је Мубарак био на власти, Египат је био стратешки савезник Саудијске Арабије и других земаља региона. Али након пада његовог режима дошло је до јачања тих веза и може се рећи да је Саудијска Арабија постала спонзор Египта. Променила се улога Катара, кога Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати сада покушавају да изолују. Иначе, АЛ никада није била синоним за стабилност, у њеним редовима је увек било турбуленција“, објашњава он.
Када је реч о улози коју АЛ има у сиријском конфликту, Семјонов подсећа да су својевремено побуњеници били признати као званични представници Сирије у АЛ, без обзира на то што се у Уставу ове организације помиње поштовање постојећег државног уређења у свим земљама чланицама АЛ. С друге стране, АЛ је подржала формирање зона деескалација у Сирији, које је предложила Русија.
„АЛ подржава мировни процес у Сирији, при томе је ова организација и даље против режима Башара ел Асада. У АЛ сматрају да je формирање зона деескалације у складу са резолуцијом СБ УН 2254, која подразумева, према њиховом тумачењу, одлазак Асада и странке БААС са власти. Однос АЛ према Башару ел Асаду се не мења: они га сматрају ратним злочинцем. Истовремено, АЛ се такође залаже за то да будућност Сирије зависи од одлуке сиријског народа, али ова одлука треба да буде донета тек након што Асад изгуби административни ресурс и могућност да утиче на сиријски народ. Актуелна власт у Дамаску скоро да нема савезника у АЛ“, каже Семјонов.
Према спорним питањима унутар арапског света, АЛ је прошла кроз еволуцију и промену, која је зависила од самог руководства организације, каже Бисенић.
„Сирија је била искључена из деловања АЛ, формално она је то и дан данас, али АЛ одржава контакте и настоји да буде конструктиван чинилац или бар учесник у тражењу решења за сиријску кризу.“
Према изолацији Катара и рату у Јемену, као и другим кризним жариштима унутар арапског света, генерални став арапских земаља је да подржавају Саудијску Арабију, која, према Бисенићевим речима, постаје доминантна сила унутар АЛ.
Међутим, и та подршка има различите домете и различите димензије. Велики број Арапа из других држава ради у Катару и чак заузима значајне позиције. Стога су мере других арапских држава према Катару блаже од мера које спроводе Саудијска Арабија и савезници.
Слично је и са сукобом у Јемену. Док неке државе активно подржавају Саудијску Арабију и њену војну акцију против јужног суседа, подршка осталих је декларативна или логистичка, каже Бисенић.
„Цео арапски свет налази се, у овом тренутку, у једној великој транзицији и једној великој еволуцији, тако да је и сама Арапска лига приморана да прати тај процес“, каже Бисенић.
За разлику од Бисенића, Семјонов не дели оптимизам када је у питању будућност АЛ, која је према његовим речима данас искључиво саветодавни орган. Њено време је прошло и сада се сва спорна питања у арапском свету решавају билатералним или мултилатералним дијалогом.
„Једина ствар о којој се слажу све чланице АЛ је Палестина. Притом, унутар организације нема једниства када је реч о сарадњи са Израелом. Рецимо, Саудијска Арабија залаже се за дијалог, док Алжир то одбија. У претходним периодима АЛ спроводила је заједничку политику антиимперијализма и утицала на унутрашњу ситуацију у земљама чланицама, решавала је проблеме попут јеменске кризе. Сада од тога нема ништа, јер се свет променио и, на пример, Саудијска Арабија и Катар имају много мање заједничких ставова него што имају Саудијска Арабија и Пакистан, иако Пакистан уопште није арапска земља“, закључује Семјонов.
