Откривајући своју замисао, Ђачић најављује да је првобитно у плану реконструкција Улице краља Петра, након чега би, сматра он, требало иницирати и промјену њеног назива.
„Редослед потеза требало би да буде следећи: планирамо врло брзо да почнемо радове, изабран је извођач, сачекаћемо прописани рок за жалбе. Када се заврше радови, требало би повести процедуру кроз широку акцију да се пронађе адекватан назив за главну улицу, којим би сви Пљевљаци били задовољни“, казао је Ђачић.
За историчара др Александра Стаматовића, иницијатива предсједника Oпштине Пљевља Мирка Ђачића о преименовању главне улице у Пљевљима која носи име по краљу Петру Првом Карађорђевићу не представља никакву новину. Она се, како оцјењује, само уклапа у „толико пута већ виђени сценарио промјене идентитета Црне Горе и брисања свега српког што је у њој“.
Стаматовић, ипак, објашњава да је ову проблематику прије свега потребно сагледати кроз два аспекта, првог који је ужи и политички, и ширег и глобалног, који је идентитетски.
„У ужем политичком смислу, Ђачић шаље поруку пред локалне изборе у Пљевљима не би ли се одобровољило бирачко тијело припадника муслиманске и албанске мањине, шаљући поруку да се у Црној Гори раскрстило са свиме што је српско. То је логика која се своди на једну прилично смијешну и дубиозну релацију која каже да је нова и реконструисана улица уједно и нови почетак нечега љепшег, модернијег, уређенијег и напреднијег, што би у глобалном смислу било проширење идеје двадесетпрвомајске Црне Горе. Док је старо и назадно и све оно што остаје иза нас, дакле за старе генерације а не за нове, било све што је српско“, каже Стаматовић.
Истовремено, саговорник Спутњика објашњава и да се промјена назива улице може тумачити и у ужем историјском контексту, односно, контексту идентитета. Она, како прецизира, „означава потребу учвршћивања црногорског идентитета у пљеваљском крају, који је у Пљевљима, сликовито речено — танак и неубједљив“.
„Пљевља су тек крајем 1912. године ослободила заједнички јединице српске и црногорске војске од Турака у Првом балканском рату. Тек послије низа дипломатских перипетија, коначним разграничењем у новембру 1913. године, пљеваљски крај је дефинитивно припао црногорској држави. Био је фактички у њој свега непуне три године, с обзиром на чињеницу да су Пљевља окупирале аустроугарске трупе 7. јануара 1916. године, да би потом крајем новембра 1918. године формално и правно нестало црногорске државе“, подсјећа наш саговорник. Он даље објашњава да је уласком пљеваљског краја у Народну Републику Црну Гору послије побједе комуниста у ратној револуцији 1945. године, у наредним деценијама извршено интензивно „поцрногорчавање“ овога краја традиционалне старе Херцеговине.
„Без обзира на то, на референдуму 2006. године опција опстанка у заједничкој држави са Србијом однијела је у Пљевљима побједу, а у последња два пописа, број Срба и оних који говоре српским језиком је значајно доминантнији од оних који се изјашњавају као Црногорци“, истиче Стаматовић.
Стаматовић такође подсјећа да најављена иницијатива има и свој дубоко симболички смисао јер је краљ Петар Први Карађорђевић препознат као краљ ослободилац и ујединитељ.
„Петар Први Карађорђевић је, дакле, синоним не само српског већ и југословенског ослобођења, и такође српског и југословенског уједињења, што је по свему антипод садашњој дукљанско-монтенегринској идеологији савремене Црне Горе и њене суштине, односно, суштине двадесетпрвомајске Црне Горе по којој улица и треба да добије име“, сматра Стаматовић.
На крају разговора за Спутњик, наш саговорник је прокоментарисао и феномен историјског ревизионизма који је од 2006. наглашено присутан у Црној Гори. Он објашњава да је „прекрајање историје, промјена школских програма и уџбеника историје, као и промјене датума и назива улица, увијек значила и значиће обрачун владајуће елите и власти са суштином неке друге власти и њених прегнућа и постигнућа“.
„Овај чин градоначелника Ђачића треба схватити у широком спектру радњи и хтјења садашње државе Црне Горе и државне власти и њене идеологије да поништи све оно што је у Црној Гори схваћено најприје у ширем контексту као српско и ујединитељско, а онда затим као руско, и коначно најшире — као словенско и православно“, каже Стаматовић, додајући да ово није ни први ни последњи такав поступак.
Он се ипак нада да ће на предстојећим локалним изборима у Пљевљима изгубити политичка опција коју представља господин Ђачић, те да ова иницијатива неће ни заживјети.
