У Народном позоришту у Београду однедавно се изводи мјузикл „Боливуд“ према тексту и у режији Маје Пелевић. У представи играју Милош Ђорђевић, Јелена Ђукић, Данијела Угреновић, Сузана Лукић, Павле Јеринић и Бојана Ђурашковић. Музику за сонгове компоновала је Ања Ђорђевић.
„Боливуд“ је прича о групи уметника у једном малом месту, у које долази боливудски продуцент с намером да ту отвори филмски студио. Ова вест покреће мноштво очекивања и снова, колективну наду у бољи живот, а различити интереси на површину извлаче разнолике људске карактере и понашање.
У средишту овог комада је, према речима Маје Пелевић, критика друштва, односно специфичне друштвене групе — радника у култури. „То је критика на рачун нас самих“, истиче ауторка.
„У боливудским филмовима врло често можете да видите комбинацију друштвене критике и љубави, сентимента и касти, жала за прошлим временима, проблема и катаклизме. Сонгови су интегрални део текста, нису писани накнадно. Готово цео комад је и писан у рими. Желели смо да испричамо причу о Боливуду, а да се осврнемо притом на неке овдашње проблеме. Желели смо да откријемо шта смо то погрешно урадили, који су то погрешни кораци били. У све то смо покушали да интегришемо и носталгичне моменте, попут комунистичке приредбе, неких сентименталних нота с тераса на обали мора, у синдикалним одмаралиштима. Важан сегмент представе је и колективитет, који постоји без обзира на то колико се различито понашају наши јунаци“, објашњава Маја Пелевић у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“.
Спомињете термине који су везани за комунистички период, попут приредбе, синдиката… Где је, према вашем мишљењу, данашње друштво у поређењу с тим периодом?
— Оно је предалеко одмакло од тог периода. Мислим да смо потпуно заборавили сопствену прошлост. А то је и наша кривица. Сви смо заслужни за то што данас све више тежимо некој врсти индивидуализма, што нас ово данашње, неолиберално време, односно транзиција ка неолибералном капитализму, отуђује. Све мање можемо да замислимо заједничко грађење будућности. У поређењу с деведесетим годинама, када су људи веровали да ће се нешто променити, ишли на протесте, данас сви ми који покушавамо нешто да променимо, дубоко у себи не верујемо у то. То је велики проблем, више немамо веру у бољу будућност.
Да ли то видите само као проблем нашег друштва, или сматрате да је то карактеристично за савремени свет у целини?
— То је апсолутно глобални проблем. Деведесетих година, када смо ми овде били изоловани, посматрали смо Запад као нешто што ће нам сутра донети неку бољу будућност, боље сутра. Заборавили смо да је та врста економске политике код нас почела приватизацијом комплетне јавне сфере, свих институција, а довешће нас до тога да прекосутра више нећемо имати ни бесплатно школство. Већ данас га имамо у врло малој мери, а здравствени систем се распада. Постоји велика шанса да пропадне све оно што смо градили да би нама, грађанима, био олакшан живот. Нисмо сигурни у то где иде новац који дајемо у буџет, а то је, заправо, и наша одговорност. Заборавили смо на то да смо пре овога имали прошлост која је имала и добре и лоше стране. Комплетно смо је избрисали. Овај политички систем нас отцепљује од те прошлости у жељи да од нас направи, како је дивно рекао хрватски филозоф Борис Буден, децу у пеленама која сада уче лекције из демократије као да су се јуче родила и као да нису имала прошлост, као да нису градила једно врло озбиљно друштво.
Какву улогу у свему томе има Боливуд, ако га посматрамо као асоцијацију на раскош, на масовну културу? Колико у том смислу ваша представа подвлачи неке нове (новокомпоноване) вредности овог друштва?
— Боливуд често посматрају као ружну млађу сестру Холивуда и уопште не желе да признају да је то један аутентичан жанр који се и те како бави проблемима друштва, Индије, касти. Чињеница је да је Боливуд у Индији доживео неку врсту преображаја последњих година и све чешће се праве копродукције с Америком. Он данас јесте другачији у поређењу с боливудским филмовима од пре 10-15 година, али се дефинитивно разликује од Холивуда. Он укључује и ниже касте које могу да певају о ескапизму, о бољој будућности у неком другом свету, постоји нека вера у тим филмовима. Мене је то много више везало за боливудске филмове него кич. Усредсредили смо се на то да код нас врло често долазе разне велике фабрике, фирме, мултинационалне корпорације и да врло често верујемо да ће нам, самим тим што ћемо нешто продати, бити понуђена боља будућност.
У средишту приче су, заправо, глумци, уметници, као једна посебна друштвена категорија, од које се очекује да буде одговорнија.
— Хтели смо да се бавимо баш радницима у култури, односно да пробамо да критикујемо нас саме. Ми врло често правимо разне врсте компромиса, врло често радимо у оваквом систему зарад сопствених интереса, говорим и у своје име. Заборављамо на нека основна начела, јер данас живимо у времену у којем много више преживљавамо, него што живимо. То се посебно односи на нас слободне уметнике, али и на уметнике који су запослени и примају толико мале плате да морају да раде са стране. Глумци су можда и највише принуђени да праве те врсте компромиса, да снимају серије, рекламе. Реч је о егзистенцијалној кризи која приморава људе да раде оно што у нормалним околностима не би. Верујем да ће се у представи препознати и људи који апсолутно немају везе ни с позориштем, ни с културом, јер сви ми живимо исте животе, само у различитим контекстима. Позориште је згодно зато што у свакој фирми постоји директор, постоји хијерархија. Постоје они који су ближи директору — то су у нашем случају Првак и Првакиња. Увек су ту и млади људи који су на уговорима — то је код нас млада глумица на уговору која не може да подигне стамбени кредит, због чега мора да прави компромис, мало се „мува“ с глумцем-прваком не би ли јој он помогао. Ту је и Ром преко ког се бавимо питањем расизма.
Да ли ви као уметник имате неки одговор на ту сопствену критику и да ли трагате за њим?
— Да, покушавам, али, искрено, мислим да смо се нашли у ситуацији у којој морамо да прихватимо сопствено безнађе. Веома је могуће да ћемо тек када то будемо прихватили, уместо да покушавамо да крпимо рупе овог система, успети да сагледамо неку бољу будућност. Тренутно смо сви у неком магновењу и мислим да то морамо да прихватимо, да не треба да журимо. Можда ми нећемо бити ти који ће дочекати неку бољу будућност, али то не значи да не треба да се боримо. Ниједан човек не може бити срећан ако је друштво несрећно. Не могу да замислим да сам ја задовољна, а да видим да се друштво распада, јер сви смо ми део тог друштва и сутра ћу сигурно ја бити у истој ситуацији као што је неко поред мене. Капитализам ће се, надам се, урушити, јер он почива на потпуно погрешним премисама. Треба да схватимо да сви радимо за све. Људи који верују да само њима треба да буде добро, треба да схвате да у једном тренутку ни њима неће бити добро.
