Преци данашњих становника Јужне Осетије су народи Алани, Скити и Сармати. Они су живели на подручју Јужне Осетије пре 600 година и то је била држава Аланија која се простирала од Ростова до Каспијског мора. После напада Монгола и Татара у 14. веку Аланија је изгубила самосталност и преци су, да би опстали, побегли у планине. У састав Руске империје Осетинци су ушли 1774. године као један народ, тада нису били подељени на Северну и Јужну Осетију. У том статусу су били све до 1922. и формирања Совјетског Савеза. Тада је совјетско руководство са Стаљином донело неке битне одлуке за Осетинце.
У Цхинвалију вам кажу да је Стаљин био Осетинац, отац му је био Осетинац, породично име Џугајев, после су му Грузијци додали оно „швили“, па је испало Џугашвили. Осетинци су се у то време насељавали по Грузији и локалне власти су их уписивале као Грузијце.
Но, управо у време Стаљина дошло је до поделе на Северну и Јужну Осетију. Стаљин је донео одлуку да се Осетија јужно од врхова Кавказа укључи у Грузију као аутономна област Јужна Осетија, а истом одлуком Северна Осетија је ушла у састав Руске Федерације као аутономна република. Дакле, док је био СССР Јужна Осетија је била аутономна област у саставу Грузије.
Заправо, први инциденти почели су под крај живота СССР-а — национализам у Грузији, однос према националним мањинама као према грађанима другог реда, малтретирање Осетинаца, пароле „ Грузија само за Грузијце“. Власти Грузије тада су забраниле националним мањинама да имају више од двоје деце. О томе говори и чланак аутора Канчелашвилија у грузијским новинама „Сакатрвилу“. У Грузији су тада забрањени руски, осетински и абхаски језик, наметнут је грузијски као једини службени језик. Данас су у Јужној Осетији службени језици осетински и руски, а тамо где у Јужној Осетији живе и Грузијци и грузијски је језик службени. Јужна Осетија је административно подељена на четири округа, у округу Лањингорски живе и Грузијци. Све до 2008. године тај је округ био под директном управом Тбилисија.
Први директни окршај Грузије са Јужном Осетијом почео је 23. новембра 1989. године на верски празник Џивар Губа. Тог дана су грузијске власти пустиле из затвора 40.000 криминалаца и нахушкале их да крену на Цхинвали ради демонстрације силе. Спречен је њихов улазак у град, ништа нису постигли, али су ипак побунили нека грузијска села у Јужној Осетији. Онда је дошло до постављања чекпоинта на друмовима, отимања људи, заседа и убистава. Полазећи од те ситуације, Скупштина Аутономне Области Јужне Осетије донела је 20. септембра 1990. године одлуку да статус Аутономне Области прерасте у статус Аутономне Републике Јужне Осетије у саставу Грузије.
Значи, тада Јужна Осетија још није изашла из састава Грузије, али је Грузија реаговала тако што је укинула сваки статус аутономије Јужној Осетији. Грузија прво протерује око 100.000 Осетинаца, а затим креће преостало становништво да подвргава терору. Познат је случај да су 12 грађана Јужне Осетије Грузијци затворили у једну цев, а онда ту цев заварили. Ипак, на иницијативу Русије 14. јула 1992. године у Јужну Осетију стижу мировне снаге, које су чинили по батаљон руских војника, батаљон грузијске војске и батаљон од локалних Осетинаца. Завладао је релативни мир, но доласком Сакашвилија на власт у Тбилисију, ствари се опет компликују. И заиста, у ноћи између 7. и 8. августа 2008. године Грузијци су напали Јужну Осетију. Претходно су повукли свој мировни батаљон, а онда га одмах укључили у напад.
Руси су упозоравали Грузију, Москва није хтела да се меша до задњег трена. Но, када су погинули и руски војници, онда су руске трупе кренуле. У том сукобу који је трајао пет дана Јужна Осетија је имала близу 2.000 погинулих, 130 несталих, 6.000 рањених. За земљу од само 70.000 становника то је много.
Осетинци су ратнички народ, у Другом светском рату имали су 36 хероја Совјетског Савеза, 22 генерала совјетске армије. Немачки Вермахт никада није заузео Кавказ, није ушао ни у Владикавказ, ни у Цхинвали. Јужна Осетија се ослања на Русе и Русију и имају њихову подршку. У Цхинвалију кажу: „Бићемо уз Русе и када Руси не буду Руси…“
