Сумрак Европе: Ако они дођу на власт, то је крај ЕУ

Уговор о Европској унији — тако је гласио званични назив споразума и тада је завршено уједињење европских заједница које су се појавиле педесетих година прошлог века: Европске заједнице за угаљ и челик, Европске заједнице за атомску енергију (Евратом) и Европске економске заједнице (ЕЕЗ), које су до тада биле формално независне, али су од 1967. године имале заједничко руководство, наводи се у анализи РТ.

Мастрихтском уговору је претходило потписивање Јединственог европског акта 1986. године, када су европски лидери обећали да ће до 1. јануара 1993. године створити јединствено тржиште. Како објашњава шефица Одељења за истраживање европске интеграције Европског института при Руској академији наука Олга Потемкина, главни предуслов за потписивање Мастрихтског уговора је била потреба за реализацијом концепције јединственог домаћег тржишта.

Ефекат преливања

У теорији европских интеграција постоји термин „ефекат преливања“, каже Потемкина у интервјуу за РТ. У Мастрихтском уговору, економији су била додата два „стуба ЕУ“, а то су спољна политика, унутрашњи послови и правосуђе. Због развоја јединственог унутрашњег тржишта постало је неопходно укинути унутрашње границе, што је реализовано у Шенгенском споразуму (који је ступио на снагу 1995. године). А пошто је било неопходно укинути унутрашње границе, било је потребно заштитити заједничке границе ЕУ и прећи на заједничку миграциону политику.

Осим тога, због завршетка Хладног рата и распада СССР-а, европска друштва су разматрала придруживање нових чланова и повећање улоге интеграционог блока на просторима Старог света. Дакле, било је неопходно трансформисати економско удруживање у политичко.

„Уочи великог проширења ЕУ постављени су политички задаци, био је неопходан корак од европске заједнице према ЕУ“, истиче Олга Потемкина.

Године 1995. Шведска, Аустрија и Финска постале су пуноправне чланице ЕУ. Исте године на снагу ступа Шенгенски споразум, када је почела реализација идеје о Европи без унутрашњих граница. Најзад, 1999. године, уведена је јединствена европска валута — евро. То је захтевало стварање националне институције за регулисање валуте — Европске централне банке.

Велики проблеми

Током 25 година постојања, ЕУ је много напредовала на плану интеграција. У Унији се тренутно налази 28 чланица. Она покрива не само територију западне Европе него и велики део источне. ЕУ има и свог председника (тренутно је на тој позицији Доналд Туск) као и „министра спољних послова“ — високог представника за спољне послове и безбедносну политику (Федерика Могерини). „Заједничка спољна и безбедносна политика су се више развијале на међувладином нивоу, али сад је дошло до напретка — потписивање споразума о Сталној структурисаној сарадњи и стварање европске војске“, наводи Олга Потемкина.

Истовремено, она указује на кризне тенденције у развоју ЕУ. „Ниво интеграција је значајно порастао од потписивања Мастрихтског уговора, али има и своје границе — кризе и неуспех Устава ЕУ поставили су препреке на путу ка савезној европској држави чији је присталица, на пример, Жан-Клод Јункер“, приметила је Потемкина.

​Одбацивање Устава пропраћено је економском кризом 2008. године и покушајем „грегзита“ 2015. године, а 2016. становници Велике Британије су на референдуму гласали за излазак земље из ЕУ, покретањем процеса „брегзита“.

Талас миграната из афричких држава и са Блиског истока, који се десио 2015. године, довео је до неслагања међу земљама чланицама ЕУ. Неке земље, попут Мађарске, Пољске, Чешке, Словачке и балтичких земаља супротставиле су се било каквом покушају прихватања избеглица и успостављања механизма њиховог расељавања по земљама ЕУ. С друге стране, Италија, Грчка и Шпанија су прихватиле хиљаде миграната и инсистирале на њиховој расподели, међутим, све до данас није дошло до компромиса.

„У последње време Европа ’пуца по шавовима‘. Више не постоји европска солидарност. Многе земље сматрају да би њихови национални интереси требало да буду на првом месту“, истакао је заменик директора Института за стратешка истраживања и прогнозе у оквиру РУДН Никита Дањук.

Најновија криза која се дешава унутар Европе је спор између Италије и Европске комисије због буџета те земље за наредну годину. Бриселу се не допада висок буџетски дефицит од 2,4 одсто. Како је у октобру писао аустријски лист „Контра магазин“, планови италијанске владе да реструктурира дуг земље „могу да сахране ЕУ“.

„У поређењу са Мастрихтским уговором, Европска унија је значајно напредовала. Са друге стране, никада се није десило да неки европски пројекат има тако слабу подршку грађана. Ако су деведесете биле године ентузијазма, сада се велики проблеми реалистичније схватају“, напомиње Олга Потемкина.

​Неуништива унија

Према истраживањима социолошке службе ЕУ „Евробарометер“, 48 одсто Европљана нема поверења у институције ЕУ. Они сматрају да су имиграција (38 посто) и тероризам (29 посто) главни проблеми развоја Европске уније.

Према мишљењу Никите Дањука, постоји још један проблем, али спољнополитички. Ако су раније САД сматрале Европску унију политичким савезником, онда се за време Доналда Трампа та перцепција променила и сада на ЕУ гледају као на геоекономског конкурента. Резултат тога је улазак САД у трговински рат са ЕУ и повећање царина на одређене артикле.

Олга Потемкина сматра да ЕУ тренутно преживљава низ криза — економску, миграциону, социјалну и јавну кризу елите. Међутим, то не значи да ЕУ нема потенцијала за развој. Проблеми са мигрантима су за Европску комисију постали разлог за промовисање идеје националног регулисања. „На распореду је образовање европског тужилаштва. Ко је могао и помислити на то за време Мастрихтског уговора?“, нагласила је Потемкина.

Осим тога, ЕУ не напушта идеју ширења. Политички представници ЕУ, Туск и Могеринијева, више пута су изјављивали да су за балканске земље — Албанију, БиХ, Македонију, Србију, Црну Гору и самопроглашено Косово, отворене могућности за приступање у чланство.

Два пута

Како стручњаци истичу, брз раст популарности десничарских евроскептичних партија на територији континента био је један од фактора који су зауставили развој ЕУ. То указује на опште разочарање становништва у концепцију уједињене Европе.

На истоку Европе, чланице Вишеградске групе већ неколико година се супротстављају наднационалним иницијативама које се тичу миграције и покушајима ЕУ да регулишу њихову унутрашњу политику.

Након избора прошле године, у Аустрији је на власт дошла Аустријска народна партија и противници Брисела из Слободарске партије Аустрије. Крајем маја у Италији су владу формирали евроскептична Северна лига и Покрет пет звезда.

Националисти и популисти су постигли велики успех на председничким изборима у Француској 2016. године, где је главни конкурент Емануела Макрона била лидерка Националног фронта Марин ле Пен. На изборима за Бундестаг 2017. године евроскептици из Алтернативе за Немачку заузели су треће место. Десничарско-популистичке странке постигле су успешне резултате на изборима у Холандији 2017. године и у Шведској и Летонији 2018. године.

Сада се ове десничарске конзервативне снаге припремају за изборе у Европском парламенту који ће бити одржани на пролеће 2019. године, а чији ће нови састав бирати и новог председника Европске комисије.

„Пред нашим очима се пред изборе за Европски парламент 2019. године уједињују конзервативци и традиционалисти. Ако некако успеју да дођу на власт, не искључујем могућност да ће се ЕУ трансформисати“, сматра Никита Дањук. Према речима овог експерта, мало је вероватно да ће се евроскептици одрећи користи од економске интеграције, али на политичком нивоу „они могу доћи до закључка да је пропала реализација јединствене спољнополитичке линије. Пример за то су санкције које је ЕУ увела Русији, а које се неповољно одражавају на многе земље-чланице Уније“.

Још једну опцију за развој ЕУ промовише председник Француске Емануел Макрон. Он ствара либералну коалицију коју предводи његов покрет „Напред Република!“. Макрон је представио своје главне приоритете на европском нивоу: продубљивање економске и монетарне уније као и стварање парламента у еврозони.

„Сценарио који Емануел Макрон покушава да реализује је још већа интеграција као одговор на излаз Велике Британије из ЕУ. Он сматра да је из кризе у којој се налази ЕУ могуће изаћи само захваљујући јачању интеграције“, објашњава Никита Дањук.

Како истиче Олга Потемкина, много зависи од тога, која партија ће победити на изборима за Европски парламент и ко ће бити на челу Европске комисије. Међутим, она верује да ће се ЕУ очувати, само ће њен развој бити успорен.

Никита Дањук је песимистично настројен. „Још је рано говорити о ’сумраку Европе‘, али је сасвим могуће да будемо сведоци процеса дезинтеграције који ће ЕУ претворити у заједницу интереса“, закључује стручњак.