Немамо ми никакву другу нити поузданију историју од оне испеване уз гусле, све до Вука. Ни у једној историјској читанци нису боље, лепше и садржајније изражене суште ствари људског, личног и колективног живота. Шта бисмо знали о моралним животним ставовима, односу према породици, ближњем, вери, народу, прецима, јунацима, свецима, казивао је, по многима, најбољи српски гуслар данашњице, Бошко Вујачић из Струга у Црној Гори.
Али у Црној Гори ни гусле више нису што су биле. И оне посташе средство за покушај легитимисања црногорске нације, тог инжењеринга започетог 1945. године, коме је, не би ли успео, неопходна извесна културна позадина, објашњава професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар.
Срџба коју је ових дана произвео један гусларски наступ у далеком Пекингу приликом отварања Културног центра Србије, некада би изазвала неверицу. Данас, међутим, ништа не чуди у односима Србије и Црне Горе, па ни рат саопштењима два министарства културе.
То што је певање уз гусле засад уписано на репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства као део културног наслеђа Србије, подразумева да Србија приликом презентације овог наслеђа третира сопствену гусларску традицију и све оно што уз њу иде, као што су ношња, симболичка значења и изворност и аутентичност текстова гусларских песама, реаговало је црногорско министарство на наступ гуслара који је био одевен у црногорску народну ношњу. То су оценили као посезање Србије за културним наслеђем Црне Горе.
У званичној Црној Гори су изгледа заборавили да по званичним подацима са последњег пописа у тој држави живи 29 одсто Срба и да нема разлога да један тамошњи Србин не обуче народну ношњу каква се вазда носила у Црној Гори. И носи се и даље. Мада, ко зна, можда и то дође на ред за промене код Монтенегрина који још једино име државе и ношњу нису променили у односу на ону његошевску државу чију су наводно независност обновили.
На питање није ли парадоксално да власт у Црној Гори штити гусле као своје културно наслеђе, а да се притом одрекла свега што је представљала држава чији је симбол био Његош и његово дело о српској борби за слободу од вековног турског освајача, па и јуначких песама које су се певале уз гусле, Ломпар каже за Спутњик да то није изненађујуће.
„Те две ствари су противречне јер српске чињенице културног трајања треба претворити или прекодирати у антисрпске чиниоце новонасталог црногорског идентитета, омогућеног друштвеним инжењерингом. То је неусклађено и зато долази до тих противречних садржаја који имају за циљ да се целокупно српско наслеђе на територији Црне Горе, а то је оно до 1945. године, у дугом процесу преименује“, сматра професор Филолошког факултета.
Тај процес је, како каже, почео одавно у конструкцији хрватског културног идентитета и ово је само наставак који не треба да чуди. Он је уверен да ће, уколико им то пође за руком, на дневни ред доћи и прекодирање Његоша у неку потпуно нову и непознату традицију. То се, истиче он, у теорији зове синтетичка нација, врста особеног насилног конституисања, која представља чињеницу нашег времена.
Пошто је свима са ових простора јасна тематика епских песма које уз гусле певају Срби са целог подручја бивше Југославије, било да су из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Лике, Босанске Крајине, широм Србије, шта би то могао сутра да пева један гуслар Црногорац, Монтенегрин?
Ломпар на то одговара да ће вероватно у неку врсту посебних црногорских песама да преведу оне које говоре о бојевима на територији Црне Горе.
„Они би у прошлости тражили оне песме које, говорећи о боју на Царевом лазу, на Вучјем долу… да артикулишу једну традицију коју би лакше могли да злоупотребе него, рецимо, традицију Косовског боја од које беже“, каже саговорник Спутњика.
А у садашњости? Монтенегро да уђе у стихове уз гусле. Тешко. Мада, можда је и могло да се деси да су их макар накратко дали Бајаги у руке уместо гитаре, када је 2007. направио управо песму „Монтенегро“ и промотивни спот за нову самосталну црногорску државу.
Али има времена. Можда ће Монтенегрини запевати о борбама НАТО-а, или о Косову, вечитој инспирацији народних певача и гуслара, само овога пута мало другачије — о свијетлој зори млађане самозване државе, њиховог савезника.
А онда на дневни ред можда дође и црногорска народна ношња. Зар има смисла и даље носити капу чија црвена боја симболизује крв Срба изгинулих у Косовској бици 1389, њен црни руб — короту, жалост за њима, а пет златних нити векове које су Срби провели под турском влашћу. О крсту и четири оцила и да не говоримо.
„Уопште то није ствар која се може зауставити пуким посматрањем њене апсурдности. Јер оно што је данас апсурдно за 30 или 50 година, за нове нараштаје, биће подразумевајуће јер неће знати за другу врсту искуства и сазнања. Зато је неопходно непрестано сведочити о искуствима и сазнањима и преносити их млађим поколењима. Да и њима буде јасно о ком фалсификату је реч“, закључио је Ломпар.
