Српско прихватање тог плана је историјски значајно јер потпуно негира наводну српску кривицу за рат у БиХ и тврдње да су Срби започели сукобе, јер су, наводно, хтели да руше БиХ и успоставе „велику Србију“.
Лисабонски преговори, које је иницирала ЕУ, а које је водио португалски дипломата Жозе Кутиљеро, покренути су како би били спречени сукоби у БиХ и пронађено компромисно решење.
Током разговора, 21. и 22. фебруара, европски представници су дали свим странама уговор са три основне тачке према којима би БиХ била независна и састављена од три национална кантона, а Сарајево би имало екстериторијални статус.
Српска страна и хрватска страна, које су предводили Радован Караџић и Мате Бобан, прихватиле су те принципе. Тако остаје забележено да је српска страна прихватила независност БиХ пре иједног испаљеног метка у БиХ у замену за територијалну аутономију.
Само је муслиманска страна имала примедбу и то на другу тачку споразума, која се односила на кантоне.
Према бројним сведочењима, како самог Кутиљера, тако и других актера, рачунајући Алију Изетбеговића, Хариса Силајџића и Русмира Махмутчехајића, који су предводили делегацију СДА, европски представници су објаснили да је реч о компромису.
Муслиманској делегацији, односно делегацији СДА, објашњено је да Срби и Хрвати имају услов за независност и да им се мора изаћи у сусрет, али да се излази у сусрет и муслиманима, јер и Срби и Хрвати прихватају нову државу.
Муслиманска страна је прихватила тај план 18. марта, али га је Алија Изетбеговић након тога, у освит сукоба, одбацио.
Дејтонски мировни споразум, потписан четири године касније, много је неповољнији, пре свега за Бошњаке, у односу на Кутиљеров план, али су га њихови представници ипак прихватили.
Претходно су Изетбеговић и врх СДА одбацили споразум Караџић-Филиповић, који је предвиђао останак БиХ у скраћеној Југославији, и то без унутрашњих граница у БиХ. Изетбеговић је био један од иницијатора тог споразума, са којим се сагласио и Београд.
Тадашњу муслиманску страну заступали су Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, а са српске стране у преговорима су учествовали Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић.
Чим је договор представљен јавности, врх СДА га је одбацио. Муслиманска страна је одбацила и Овен-Столтенбергов план.
Те историјске чињенице, потписи и сведочанства, јасно лоцирају кривца за ратне страхоте које су уследиле и указују да су врх СДА и њен лидер Алија Изетбеговић починили злочин против мира.
Изетбеговић је то и јавно признао у прератном парламенту БиХ, изјавивши да ће „жртвовати мир за суверену и независну БиХ“. Тако је и учинио.
Жозе Кутиљеро је у Хагу, на суђењу Радовану Караџићу, директно оптужио Алију Изетбеговића и његову странку да су минирали Лисабонски споразум, те да су га обманули, прихватајући, па повлачећи потпис, те да је такво понашање изазвало рат, пише Срна, а преноси РТРС.
