Италија ће постати прва чланица Групе седам најбогатијих земаља света која ће се придружити кинеском инфраструктурном плану „Један појас — један пут“. Са кинеском владом Италија преговара о потписивању меморандума о сарадњи, као и уласку у чланство инвестиционе иницијативе познате и као „Нови Пут свиле“, касније у марту.
Научни сарадник Института за европске студије у Београду др Александар Гајић каже за Спутњик да се неке чланице Европске уније, под утицајем атлантистичке геополитике, генерално противе кинеском „Путу свиле“, док са друге стране, чланице ЕУ из бившег Источног блока подржавају тај пројекат.
Међутим, Италија је много већа држава од свих источноевропских чланица ЕУ, а бриселска бирократија бившим комунистичким државама на такве ствари гледа кроз прсте због антируске политике тих земаља.
Италијани су специфични зато што је њихова нова власт таква да се директно противи бриселској бирократији на антилибералним позицијама, односно демократским и суверенистичким. Са те стране, они могу њима да приговарају много више и жешће него што би приговарали неким источноевропским државама, које такође нису омиљене и које се широм отварају за „Пут свиле“.
„Тешко је претпоставити шта би тачно могао Брисел да уради јер италијанско подржавање тог пројекта, колико знам, није у супротности са неком генералном економском политиком коју спроводи ЕУ. Немају они сад неке механизме да би могли да уведу неке санкције“, каже Гајић.
Он објашњава да постоји процедура у оквири ЕУ да се некој држави уведу санкције уколико крши принципе Уније, а жеља Италије да се прикључи „Путу свиле“ тешко би се могла подвести под кршење правила. Али свакако ће бриселска бирократија са негодовањем гледати на приближавање својих чланица Кини и на повезивање у оквиру пројекта „Појас и пут“.
„И Грчка је са своје стране отворила луку Пиреј за реализацију кинеског ’Пута свиле‘, односно једног његовог крака. Тако да не видим да је то неки изузетак, али може бити да ће у овој узаврелој атмосфери уочи избора за Европски парламент и Салвинијеве намере да направи једну тврђу, антибриселску коалицију на суверенистичким основама, бити покушаја да се у кампањи, то искористи против њега. Али не верујем да су ту могуће неке реалне санкције, јер за њих не постоји јасан основ“, сматра Гајић.
Он додаје да би бриселска бирократија морала да измисли тај основ, односно да га подведе под неко драматичније кршење принципа функционисања ЕУ, али то нису урадили у случају других земаља ЕУ које се, такође, „нуде Кинезима и отварају за тај пут“.
На питање да ли постоји могућност да бриселска бирократија ванинституционално опструира учешће Италије у кинеском „Путу свиле“, Гајић одговара да то зависи од трасе транзита, односно преко којих земаља би тај крак дошао до Италије.
Ако постоје земље које су спремне да опструирају „Пут свиле“ из политичких разлога, онда би оне могле да спрече да „Пут свиле“ допре до Италије, слично као што је било у случају са гасоводима. ЕУ може да се начелно противи изградњи гасовода, али не може да уведе мере, подсећа наш саговорник.
„Једино може да спречи да гасовод дође до неке дестинације ако нека конкретна држава, под политичким притисцима и уценама развргне и одбије да реализује тај споразум, као што је било са ’Јужним током‘ у случају Бугарске. Али сад видимо, у вези са ’Турским током‘, да Бугарска хоће гасовод, тако да је практично и ту Брисел немоћан“, каже Гајић.
Поред тога постоји и проблем могуће парализе институција ЕУ у постизборном периоду, јер ако би суверенистичке странке освојиле довољан број гласова, њихови гласови би били неопходни за именовање секретара Европске комисије и уопште, свих функционера у ЕУ.
Већи број гласова суверенистичких странака на изборима и већи број њихових посланика у Европском парламенту, чија је сагласност неопходна за именовање функционера, могли би да доведу до неких решења која би спречила ту рестриктивну политику која би забранила државама да са Кинезима реализују споразуме о сарадњи, закључио је Гајић.
