Поводом двадесете годишњица НАТО бомбардовања СР Југославије, званичници у Београду и Бањалуци још једном су подвукли да Србија и Република Српска остају војно неутралне — никад неће ући у НАТО.
Са друге стране, тај војни савез постепено окупира регион, после Црне Горе и Македоније, све јачи су сигнали да ће на ред доћи и Србија, односно Босна и Херцеговина, па тако и РС. Да ли је тренутак да се војна неутралност угради у Устав држава у којима живе Срби са обе стране Дрине?
На тај начин, војна неутралност би постала зацементирано стратешко опредељење које не би могла лако да промени било која власт у будућности, уколико би, евентуално, имала другачији однос према Алијанси. Сада, с обзиром на то да је неутралност предвиђена само скупштинским декларацијама, њу може и да укине проста парламентарна већина.
Владан Јончић, професор Правног факултета у пензији, сматра да је право време да се Србија и уставно одреди као војно неутрална земља, јер се више од десет година тако и понаша. Као стручњак за међународно право, он јавности покушава да уместо војне неутралности представи, како каже, адекватнији термин — војно несврставање.
Објашњава да као чланице УН не могу бити војно неутралне, због система колективне безбедности морају да прихвате одлуке о очувању или наметању мира у неком подручју и у њега пошаљу војнике. Како год дефинисали војно несврставање у Уставу, оно би свакако наишло на отпор, каже професор Јончић.
„Сигурно да је више од 50 одсто становништва против уласка у НАТО, али шта је са осталима? Има оних који нису опредељени, а вероватно и оних који су за. Имамо оне који су од 2000. године били за улазак у НАТО. То су поједине политичке странке и невладине организације, од њих очекујем отпор, а што се тиче спољног фактора, отпор уставном утемељењу војне неутралности или несврстаности треба очекивати од земаља које претендују да нас увуку у западну војну алијансу“, каже Јончић.
Он додаје да би војно несврставање Србије ипак прихватио добар део света. Као пример наводи Руску Федерацију, која подржава војну неутралност Србије, а с друге стране јој није спорно опредељење наше земље да уђе у Европску унију.
„Немојмо да изгубимо из вида да има индиција да би неке земље које су ушле у НАТО радо изашле из тог савеза, јер НАТО је дошао у једну противречност, политичку и војно-стратешку. С друге стране, јасно је да овај брзоплети пријем појединих држава у Алијансу, без претходних провера како се некада радило, указује на стратешки циљ, пре свега Америке, а онда и дела западне Европе који прати стратегију САД“, каже Јончић.
Ненад Стевандић, председник ’Уједињене Српске‘, сматра да је војна неутралност најбоље решење за Републику Српску која, како каже, никад не спава, једно око јој је увек отворено, јер мора да се чува од напада на суверенитет, територијални интегритет и уставну конструкцију. Наивно је веровати да би такви напади престали када би Српска ушла у НАТО, каже Стевандић.
Он је већ објаснио правне и политичке могућности да РС војну неутралност унесе у Устав: или да се распише референдум (90 одсто становништва РС би гласало за неутралност) или да се с тим сагласи Клуб Бошњака у Већу народа Српске.
Стевандић сматра да је уставно „крунисање“ војне неутралности, која је прокламована скупштинским Резолуцијама у обе земље, за Србију изводљивије, иако су обе државе под једнаким притиском да уђу у Алијансу.
„Пошто се сви међународни фактори, лидери и представници стално позивају на Дејтон, морам да кажем да би улазак у НАТО био антидејтонски чин, директно кршење споразума, јер је у њему БиХ конципирана као неутрална земља. Према томе, Резолуција о војној неутралности Српске је у складу са Дејтоном, а планови приступања НАТО-у или неком другом савезу су антидејтонски“, категоричан је Стевандић, који не одбацује сценарио да се покрене и Уставно утемељење неутралности.
Он додаје да је НАТО пропаганда на ову тему веома озбиљна и систематична, али да се треба запитати и шта се дешава са гарантима Дејтонског споразума, конкретно са Русијом, уколико БиХ уђе у НАТО. Много је ту правних, логичких и суштинских проблема који су у овом моменту прекривени великом, озбиљном пропагандом, каже наш саговорник из Бањалуке.
„Када би НАТО понудио Републици Српској већу уставну самосталност, него што је има сада, можда би и била за улазак, када би понудио трајну заштиту, али не, НАТО не нуди ништа, сем да им приступите, а касније више нисте у позицији да имате неки маневарски простор. То је проблем дефинисања НАТО-а и Републике Српске, то је разлог зашто смо за неутралност“, истиче Стевандић.
Он сматра да питање војне неутралности треба да се сведе на живот обичног човека, јер увек најбоље прође онај ко је неутралан, у свим сукобима и политичким разрачунавањима. Најбољи пример су Швајцаска и Аустрија, које нису у НАТО-у, већ су војно неутралне.
Стевандић истиче да покриће за војну неутралност није само у примерима богатих и развијених, него и у суштој логици и расположењу народа, које је и у Републици Србији и у Републици Српској јасно — народ неће у НАТО, што би показали и евентуални уставни референдуми. Ту пропаганда мало шта може, сем емоција постоји и поглед у будућност, спољнополитичку, односно економску, који је у овом моменту најбољи из зоне неутралности, каже Стевандић.
„Ко год покаже одређену дозу суверенитета и карактера, тај има снаге и да сутра одговори изазовима будућности, у смислу развоја. У супротном, бојим се да би једноставно били потопљени или прогутани, да би се након тога геополитичке ствари намиривале. Да би, нажалост, испливала стара, ружна теорија да нас Србе на Балкану сматрају малим Русима. И кад смо највећи савезници Запада, кад највише играмо за Запад, чинимо све што од нас траже, на крају увек имамо најмање добити, а највише штете“, закључује Стевандић на крају разговора за Спутњик.
Статус Србије као војно неутралне државе утврђен је Резолуцијом Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије 2007. године „због укупне улоге НАТО-а од противправног бомбардовања Србије без одлуке Савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО „коначан орган“ власти у „независном Косову“.
Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Скупштина Републике Српске усвојила је у октобру 2017. године.
