У 11 сати и 40 минута јака експлозија затресла је куће, изваљујући врата и прозоре из лежишта. Мештани су одмах претпоставили да је НАТО гађао мостове. Грделичанин Љубомир Николић каже да и после двадесет година може до у детаље да реконструише тај дан.
„Тог 12. априла сам сишао из села да бих спустио ролетне на кући која гледа на мост. У тренутку када сам то урадио, погођен је воз. Од силине ударца пао сам на плочице у кући“, прича нам Николић, истовремено показујући брдо поред куће уз које су неки мештани бежали са децом спасавајући голи живот.
Његова комшиница Гордана Стаменковић каже да је била сама у кући, на тераси, када је воз погођен. „Oдједном је пукло, почело је да гори, сви су плакали, викали, људи из воза су падали у Мораву у покушају да се спасу“, уз сузе нам са те исте терасе каже ова Грделичанка.
Један од ретких који се затекао на свега неколико метара од погођеног воза је и Владимир Голубовић.
„Воз јe прво био погођен једним пројектилом, други вагон је био преполовљен и зато смо нас четворица кренули да спасемо људе који су остали у трећем. Међутим, чули смо још једну ракету. Брзо смо се склонили поред аутомобила и у том тренутку видели да је друга ракета погодила и трећи вагон. Могли смо и ми да будемо у њему, за пет секунди бисмо ушли, и ту бисмо и остали“, каже Голубовић.
Подручје Грделице гађано је са више од 70 граната. Зоран Јовић нам прича да је као дечак од 14 година избројао готово сваку oд њих. „Био сам на свега 150 метара у тренутку детонације. Оно што је мени дубоко остало у сећању јесте садржај који је пловио Јужном Моравом. Било је делова тела и ствари, дечјих играчака, делова моста“.
И Владимир Голубовић потврђује да су лешеви били на све стране. „То се не заборавља — делови људских тела су били залепљени на кућама које су биле најближе мосту“.
На место несреће у рекордном року стигли су запослени из Дома здравља у Грделици, најближе здравствене институције. Тадашњи управник Дома здравља др Чеда Јовић две деценије након ове трагедије истиче огромну пожртвованост свих мештана те варошице. „То су пре свега комшије из кућа у близини Сарајевског моста, које су несебично дошле и помагале у извлачењу. Ми смо имали формиране три мобилне екипе, уједно смо тражили помоћ из Здравственог центра Лесковац, тако да је целокупно збрињавање преживелих и повређених трајало веома кратко“, рекао нам је др Јовић.
Језиве слике из Грделичке клисуре обишле су цео свет, а команданти Алијансе квалификовали су погибију невиних људи као колатералну штету — тврдили су да је мета био мост.
Главнокомандујући НАТО снага генерал Весли Кларк цинично је закључио да је воз ишао превише брзо, а да је бомба била превише близу циља да би могла да се откаже. Само годину дана касније немачки лист „Франкфуртер рундшау“ установио је да је видео-снимак који је НАТО емитовао био убрзан 4,7 пута, како би се лажирала брзина воза. Исто мишљење деле и експерти из Србије.
Пуковник Рајица Бошковић, из 126. бригаде ВОЈИН истиче да посебно треба размотрити поновно гађање моста. „У првом случају, ако узмемо у обзир да је мост био чист, да воз није још наишао, а кретао се 18 метара у секунди, долазимо до закључка да су имали довољно времена да уоче да је на мосту воз. Ако упоредимо гађање у Грделици са ратом у Ираку и у Либији, видећемо да је све било исто и да ту нема дилеме да су у великој мери злочини били намерни“, уверен је пуковник Бошковић.
Грађани Грделице и дан-данас не схватају зашто за овај злочин нико није одговарао. Кошмари су, кажу, прошли, али болна сећања још увек трају.
„Нисам био уплашен, већ љут, стварно љут. То је био путнички воз, композиција је возила људе који су имали потребе да и тог другог дана Ускрса буду са својим ближњима. Ту није било никаквог војног објекта, а ако је идеја била да се мост сруши, мост је, ево, остао цео“, каже др Чеда Јовић.
На споменику постављеном уз железнички мост данас је уклесано 14 имена, уз напомену да нека тела нису идентификована. Према сведочењу кондуктера воза, у композицији је било педесетак особа, међу њима и једна трудница, као и двојица радника предузећа „Железница Србије“. Натпис на спомен-обележју жртвама „Не треба се бојати људи, већ нељудског у њима“, говори све о том ужасном злочину. Очевидац Славица Валчић сматра да нормална људска свест никад не би пожелела да се то деси једном живом бићу. Са дрхтајем у гласу додаје: „Шта друго могу да кажем — једино могу да кажем да Грделица и Грделичани никада неће ово заборавити! Сви смо љути на Америку и на НАТО“.
