Чини се да је списак онога што Босну и Херцеговину чини немогућом државом предугачак, рекао је шеф Представништва Републике Српске (РС) у Србији Млађен Цицовић, на отварању трибине одржане у Медија центру Удружења новинара Србије у Београду.
Кроз све разлоге и показатеље пута ка немогућности провлачи се заједничка нит организованог приступа правном насиљу, које скоро увек прати јавна или тајна подршка одређених кругова такозване међународне заједнице, наставио је он.
„БиХ је могућа држава само у стриктном поштовању и доследној имплементацији Дејтонског споразума, онако како је потписан у Дејтону и потврђен у Паризу, који је толико јасан да му није био потребан ниједан високи представник као помоћ у тумачењу и спровођењу“, нагласио је Цицовић.
Правним насиљем у дугом континуитету, додао је он, БиХ је постала простор бесправља и нелегитимитета, земља правне несигурности у скоро свим областима, посебно на нивоу заједничких органа, где се уз подршку високог представника и одређених кругова међународне заједнице одузимају и отимају надлежности РС.
Према речима социолога Слободана Антонића, у БиХ се догодила бошњачка аквизиција државе, што је главни фактор дезинтеграције.
„Бошњачки национализам Србе и Хрвате у БиХ доживљава као страно тело, које у првој погодној историјској прилици треба избацити из државе или асимиловати. То је посебно изражено према Србима, као потенцијалним жртвама бошњачког ресантимана који ври у тежњи ка ’реваншистичком геноциду‘. Што је овакав бошњачки национализам јачи, то је БиХ нестабилнија и дисфункционалнија“, Антонићев је закључак.
Проблем са бошњачким национализмом је у томе што он не схвата да је секуларно друштво основ БиХ. Дакле, исламизација Бошњака, која се интензивно дешава, поготово исламска радикализација, нужно води такозваној „дебоснизацији“ Срба и Хрвата, каже он.
Главни уредник интернет магазина „Нови стандард“ Александар Вујовић указао је на чињеницу како БиХ није и не може да буде класична национална држава, али ни либерално-грађанска држава какву замишља Жељко Комшић.
БиХ је, док је била у оквиру Југославије, била донекле функционална, док је судбина РС, а тиме и БиХ, великим делом одређена карактером најдоминантније политичке фигуре Милорада Додика. Додикова бескомпромисност у погледу слеђења српских интереса, према Вујовићевим речима, држи читав дејтонски систем у равнотежи.
Након четврт века неуспешног покушавања да у БиХ обуздају етнонационалне разлике и генеришу државну нацију и босански патриотизам, западни аналитичари се деле на оне који сматрају да треба наставити по старом, само агресивније, на оне који сматрају да је БиХ пропала, недовршена и безнадежна и на оне који сматрају да треба признати независност РС, Херцег-Босне и бошњачких кантона као функционално интегрисаним деловима, речи су професора Ненада Кецмановића.
„Занимљиво је да никоме од њих ни после четврт века надзираног мира не пада на памет да би о томе требало упитати саме Бошњаке, Србе и Хрвате. Откако се фактички одрекла изворног Дејтона, ’међународна заједница‘ је охрабрила сваки од три народа у БиХ да се окрену својим превашингтонским и предејтонским опцијама, али јој то можда и добро дође као алиби за продужење протектората у недоглед“, сматра Кецмановић.
Према мишљењу политиколога Александра Павића, сарајевска политичка класа налази се заробљена у једнополарним наративима. Такво њихово понашање једино гарантује будућност БиХ као, како Павић каже, зомби-државе под сталним надзором структура једног већ превазиђеног глобалног поретка.
Шта су узроци постојања и каква је будућност „немогуће државе“, пита се Душан Пророковић из Института за међународну политику и привреду. Западни аналитичари кривицу за такво стање углавном пребацују на босанскохерцеговачке народе, каже он. Као најважнији узрок стања у БиХ Пророковић означава непостојање развојне парадигме.
„Мислим да у томе лежи један од најважнијих узрока опстајања ’немогуће државе‘. Прво, из разлога што потенцијали моћи, политичке, војне и економске и Вашингтона, а поготово Брисела континуално опадају од 2008. године, и у апсолутном, и у релативном износу. На то нам указују бројни индикатори који се могу пратити. Везивати визију и стратегије за силе у опадању не само да није паметно, већ је и штетно“, наглашава Пророковић.
Иако се међу бошњачком политичком и научном елитом говори о томе да је БиХ једина од бивших југословенских република са стабилним границама, академик Дарко Танасковић је у својој анализи показао да то баш и није тако. Границе БиХ дефинисане су тек у 19. и почетком 20. века, каже он, а не у Средњем веку.
„Све чињенице из прошлости упућују на то да је БиХ могла постојати као релативно повезана целина једино у саставу већих државних организама, као неке врсте спољашњег скелета. Њене променљиве границе утврђиване су мировним споразумима између великих сила. Последњи такав споразум је Дејтонски и нису га случајно потписали лидер Муслимана/Бошњака и председници Србије и Хрватске, уз гарантујуће присуство највиших званичника великих сила“, каже Танасковић.
Нема сумње да једино Дејтонски споразум, ако се примењује у свом изворном смислу, гарантује спољне границе БиХ, без обзира на разне мистификације о њиховој наводној историјској стабилности и вишевековном континуитету, закључује он.
