Буџетски дефицити чланица еврозоне у просеку ће ове године досећи 8 одсто БДП-а, „што је далеко изнад нивоа забележених у економској кризи 2008. године“, наглашава Европска централна банка у свом извештају објављеном овог уторка. А због тога ће укупни дуг чланица еврозоне, са садашњих 86 одсто БДП-а, у просеку порасти на преко 100 одсто; у случају Грчке на скоро 200 одсто њеног БДП-а, на барем 160 одсто када је реч о Италији, 130 одсто у Португалији и око 120 одсто у Француској и Шпанији.
Најдубља рецесија после Другог светског рата
Укупно, предвиђа ових дана и ОЕЦД, организација која окупља најбогатије земље света, дуг њених чланица порашће за најмање 17 билиона – хиљада милијарди – долара, а „нивои дуга могли би да порасту још и више ако економски опоравак од пандемије буде спорији него што се економисти надају“.
А управо би то и могло да се догоди јер Европска централна банка предвиђа и да ће „земље еврозоне претрпети најдубљу рецесију после Другог светског рата, с БДП-ом који ће бити смањен за 5 до 12 процената“.
Како пак „комбинација економија које се смањују и дефицита који расту аутоматски повећава терет дуга“, не чуди много што „Вашингтон пост“ мрачно указује: „Америчка и глобалне економије налазе се у опасном стању, а ипак, опасност је можда потцењена. Јер тик изван видокруга лежи друга велика претња: глобална дужничка криза, чији је центар у Европи. И сигурно је да ће нова дужничка криза пролонгирати и погоршати најгори економски слом још од Велике депресије из тридесетих година прошлог века.“
Италијанска претња
Посебну пажњу и забринутост изазива пораст дуга Италије, у најбољем случају на споменутих 160 одсто њеног БДП-а а можда и на чак 180 одсто, што је процена коју преноси „Вашингтон пост“ у свом тексту под насловом „Зашто је дуг Италије важан за свакога“. „Ако не буде организована нека врста финансијског спашавања, Италија би могла да буде истерана из зоне евра, повлачећи за собом и неке друге високо задужене земље. А вреди подсетити да Италија има трећу највећу економију у еврозони, иза Немачке и Француске,“ наводи „Вашингтон пост“.
И ту у игру ускаче Кина. Онај план Меркелове и Макрона за санирање економске кризе, указује „Фајненшел тајмс“, „укључује и конкретан захтев за индустријском политиком која би Европу заштитила од инвестиција трећих држава у стратешким секторима. Ипак, таква стратегија представљала би проблем за Италију, највећег будућег корисника кинеских инвестиција у Европи... Двадесет година чланства у еврозони довело је Италијане до тачке у којој Кину сматрају за свог најважнијег стратешког партнера“.
Буде ли принуђена да бира између погоршане дужничке кризе и кинеских инвестиција, шта ће Италија изабрати? Колико је заправо озбиљна опасност од избијања дужничке кризе, поврх економске кризе која је већ започела? Постоји ли добар излаз из ове ситуације, и какве ће бити њене економске и политичке последице?
Зачарани круг
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили научни сарадник Института за међународну политику и привреду др Слободан Јанковић и Стевица Деђански, председник Центра за развој међународне сарадње.
Овде јесте реч о својеврсном зачараном кругу у коме без додатног задуживања неће бити могуће санирање економске кризе, а додатно задуживање може да изазове дужничку кризу, напомиње Стевица Деђански, наглашавајући да „то нису фаталистичка предвиђања или теорије завере, већ јер реч о подацима озбиљних институција какви су ОЕЦД и Европска централна банка, које предвиђају озбиљан раст дуга у наредном периоду. Евидентно је да је проблем велики, тим већи што је реч о земљама које су већ нагомилале велике количине дуга у периоду између 2008. и 2019. године, а сада се очекује и још оштрији раст; из једне кризе која се релативно споро развијала, оне сада улазе у галопирајућу кризу. Реч је о сценарију који не може да се избегне, и само је питање шта ће с тим у вези бити предузето.“
Темпирана бомба у срцу Еврозоне
Одговарајући на питање „зашто је дуг Италије важан за свакога“ које поставља „Вашингтон пост“, Слободан Јанковић објашњава да, „због величине свог дуга и величине своје економије, Италија потенцијално представља темпирану бомбу у срцу еврозоне, а перспектива је утолико тежа јер јој се у овој години предвиђа рецесија која ће износити између 9 и 13 одсто БДП-а. Већ је започео и бег капитала из Италије, што ће, уз очекивани пораст незапослености, ситуацију додатно погоршати.“
„Сва предвиђања говоре да ће предстојећа криза бити гора од оне из 2008. године“, истиче Стевица Деђански. „Ако се рецесија предвиђа чак и једној Немачкој, као убедљиво најмоћнијој привреди еврозоне, шта тек чека све остале, попут Италије чији је економски раст у стагнацији већ 30 година?“
Велики ресет
У ситуацији с којом се сад суочавају најразвијеније државе Западне Европе нема једноставног, а још мање лаког решења. „Фајненшел тајмс“, у једном од текстова који се баве питањем избијања дужничке кризе и њеног решавања, наводи: „Владе би могле да уђу у коштац с дугом кроз подизање пореза и смањење јавне потрошње, али мало их је који желе да крену тим путем после готово читаве деценије умањивања јавне потрошње. А економисти упозоравају да би негативне последице за раст лако могле да превазиђу бенефите такве политике.“
А перспектива је утолико компликованија што су и досадашње мере штедње, према подацима „Евростата“, Италији само донеле још већи дуг уместо његовог смањивања – са 103,9 одсто БДП-а 2007. године италијански дуг доспео је на 134,8 одсто 2018, а до краја ове године ће порасти чак на 160 до 180 одсто БДП-а ове земље.
„Као и многи други, и Италија је кренула путем реформи које су на крају и произвеле овако лоше економске показатеље“, коментарише Слободан Јанковић. „Италија сад очекује новац из фондова Европске уније; говори се о 153 милијарде евра током периода од наредне четири године, међутим, од те цифре сама Италија треба да обезбеди 96 милијарди које ће онда враћати с каматом. Суштина тог плана је, дакле, да се чланице ЕУ још више задуже.“
И тиме се долази до наредне опасности, која се састоји у реалној могућности раста камата на нагомилане дугове, што би онда изазвало и потешкоће када је реч о њиховом редовном сервисирању, што аутоматски повећава и ризик од банкрота. На то упозорава и Европска централна банка: „Пораст нивоа јавног дуга могао би да подстакне реевалуацију ризика од стране учесника на тржишту, и да повећа притисак на рањивије државе.“
Дугорочно, сматра Стевица Деђански, овакав поредак не може да се одржи, и зато ће, закључује Спутњиков саговорник, „морати да се догоди некакав велики ресет, а питање је на који ће се начин он догодити. Оно што је пак сигурно јесте да то неће имати само економске, већ и геополитичке последице. Отуда и реалан страх који је присутан у политичким елитама у свим овим земљама.“