ТВ Серије: Оружје меке моћи у културном рату Холивуда и свих осталих, Србија доминира у региону
11:19 12.12.2021 (Освежено: 13:45 24.01.2022)
© Фото : Промо
Пратите нас
У последњих неколико година, телевизијске серије су постале оружје меке моћи у културном рату Холивуда и свих осталих. Српска продукција ТВ серија апсолутно доминира у региону.
Кад се пре седам година појавио превод књиге Жан-Пјер Ешкеназија „ТВ серије – будућност филма“ у том тренутку то је била стварност, а нама је деловало као предвиђање будућности у којој се тренутно налазимо, каже Невена Даковић, професор теорије филма на Факултету драмских уметности.
„Не бих рекла да су ТВ серије будућност филма већ да су се са дистрибуцијом са стриминг платформи и бројних кабловских канала у свести гледалаца изједначили филмови прављени за платформе и ТВ серије. ТВ серије су постале заправо један продужени филм и можемо их гледати као и класичне филмове у једном непрекинутом низу захваљујући у бинџовању. Оптимистички мислим да у будућности има места и за филм и за ТВ серије“.
Холивуд и сви остали
Станко Црнобрња теоретичар медија, ТВ редитељ и професор на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум истиче да је пандемија допринела томе да се људи више окрећу екранима и остају код куће и додаје да је стриминг технологија отварила нову етапу у развоју аудио-визуелног језика.
„Кад причамо о филму и ТВ серијама онда можемо рећи: Холивуд и сви остали, пошто је Холивуд један од продуцената, можда најјачи, али имамо широм света изванредне тачке продукције које се управо манифестују кроз фантастичне серије. То је добра страна цветања продукције широм планете уз истовремено подизања квалитета, на добробит публике“, каже Црнобрња за „Орбиту културе“.
Према његовим речима, филм и ТВ серије су суштински два различита света иако се служе сличним, можда неки пут идентичним језицима, али то је само варка.
„Не можемо говорити само о ауторима јер, у суштини, у том комерцијалном па чак и у уметничком извођењу игара, звезде су људи који се појављују испред камере и оне фактички привлаче публику. И то је рачун. Систем звезда је опстао и он ће увек постојати зато што је то та удица на коју се пеца публика“.
Рушење западног егоцентричног елитизма
Саша Радојевић, филмски критичар и уредник у редакцији драмског и домаћег серијског програма на РТС-у сматра да је рачун безначајан ако не постоји верификација у институционалном и културном погледу, јер „економија је неважна кад се говори о статусу поједине културе“.
„Поента је да новац који се, рецимо, заради у Индији за неке од боливудских филмова може бити енорман, али ми ћемо знати само за неког аутора. У Нигерији се годишње произведе 1.300 филмова и они зарађују енорман новац јер покривају целу западну Африку и сву ту дијаспору, али немамо ниједног аутора“, оцењује Радојевић.
Према Црнобрњи, нови медији попут Тик Тока потврдили су Нам Џун Пајково предвиђање из седамдесетих да ће сваки уметник имати свој аудио-визуелни канал, а то је фаза развоја у којој се манифестују потпуно нове ситуације.
„То су одвојени светови који другачије функционишу на економским принципима где се вредности калкулишу на други начин и остају у некој културној традицији. Сада имамо велику борбу за остваривање, за рушење западног етноцентричног и егоцентричног елитизма – ако ниси верификован у Кану или Оскаром, ти ниси аутор. То је потпуно превазиђено и тотално бесмислено управо у свету серија, Тик Тока или Јутјуба. Индија има највећу производњу на свету, а Африка је извршила већи утицај него Холивуд. Цела Африка гледа нигеријску кинематографију и ко смо ми да кажемо да они немају културну вредност? Те звезде кад се тамо појаве, они су ко краљеви“.
Претресање културних ратова
Нигерија и Египат су суперсиле које производе „садржај који ми не можемо ни да замислимо“, а немамо појма о томе зато што смо „ограђени у наш гето, комерцијални, западњачки, такав какав јесте“. Немамо контакт с том културом која је озбиљна и траје хиљадама година, истиче Црнобрња и додаје да ће Кустурица бити „шеф на Каирском фестивалу“ што значи да „они препознају нас, а ми тешко препознајемо њих“.
„Културни ратови и односи међу културама сада доживљавају јако озбиљно претресање. Против сам те европоцентричне визије културних вредности. Шта раде Индуси? То је озбиљна култура заснована на традицији, а то што њихова традиција нама изгледа смешно нема везе, јер то што раде је на врхунском уметничком нивоу. И ко смо ми да кажемо: Ниси био у Кану, ти си нико и ништа? То је потпуно превазиђена ствар“.
Међутим, Радојевић сматра да се културни ратови воде преко имена а питање је да ли ће аутор прећи границу или не, да ли ћеш бити верификован ван граница или бити представљен у само у својој средини. Игнорисањем и препознавањем такође се води културна мисија, оцењује он.
ТВ серије –поље меке моћи
Неване Даковић сматра да би неко био шире препознат, мора да постоји канал преко ког може да прође на интернационалну сцену. Са новим медијима, уколико су ТВ серије нови медиј, много је шири тај канал где се могу пласирати садржаји из једне земље у другу и на други континент.
„ТВ серија се препознаје као припадање одређеној националној продукцији и ту бих рекла да су ТВ серије још увек непрепознате као поље меке моћи. За разлику од филма који се везивао за ауторство и ту је била његова мека моћ, па се аутор везивао за државу и националну продукцију, уз ТВ серију иде национална продукција и онда је то поље меке моћи деловање на спољни свет, што значи да им можда не треба та ауторска препознатљивост“.
„Глобални југ“ – српске серије доминантне у региону
Као што постоји северноатлантски културни простор, сада постоји нешто што се зове „Глобални југ“. У ТВ серије глобалног југа спадају и бразилске ТВ новеле, балканске и турска, а израелска продукција је ту веома битна, истиче Невена Даковић.
Статус српских ТВ серија у региону је препознат као водећи, наводи она и додаје да је за прошлу годину званичан износ који је уложен у продукцију ТВ серија био 60 милиона евра, „што је потпуно фасцинантан износ и чини ми се да превазилази филмску продукцију“.
Радојевић каже да је Филмски центар Србије барем пет или шест пута мање улаже у филм, иако у филму постоје додатни извори прихода, али сигурно је да је бар два три пута већи новац који се улаже у ТВ серије него у филмове.
„За наредну годину су планиране 22 серије на програмима РТС-а, нешто обновљених сезона, нешто нових производа али ту постоји проблем да ли ће и РТС да поклекне и да се бави франшизама“, додаје Радојевић.
Најбоље српске серије
Црнобрња додаје да у Србији постоји интересантан феномен да је наша телевизија од првог дана постављена на ауторству. Цела држава је знала ко су Лола Ђукић и Новак Новак и тако је до данашњег дана. Сви знају ауторе што је манифестација опредељења из 1958. године да се сваки ТВ жанр ауторизује.
„По ауторима се и данас идентификују серије. Краљ серија у овом тренутку је Миша Вукобратовић који управо ради 647. епизоду и врло мудро своје име не користи“, наглашава Црнобрња.
Као најквалитетније српске серије Невена Даковић наводи „Сенке над Балканом“, „Државног службеника“, „Бесу“ и „Породицу“ која је добила награду „Срце Сарајева“ за најбољу ТВ серију.
Серије фаворити Саше Радојевића су „Нечиста крв“, „Сенке над Балканом“ и „Жмурке“. И Црнобрња наводи серију „Жмурке“ Мише Радивојевића коју карактерише рукопис зрелог аутора и „Сенке над Балканом“ којом је постигнут један нови стандард.
29 Новембар 2021, 18:48
27 Новембар 2021, 11:54
