https://sputnikportal.rs/20220227/akademik-milosav-tesic-bliskost-sa-njegosem-je-u-nacionalnom-sve-drugo-samo-oplemenjuje-1134837773.html
Академик Милосав Тешић: Блискост са Његошем је у националном, све друго само оплемењује
Академик Милосав Тешић: Блискост са Његошем је у националном, све друго само оплемењује
Sputnik Србија
Академик Милосав Тешић: Блискост са Његошем је у националном, све друго само оплемењује
2022-02-27T17:59+0100
2022-02-27T17:59+0100
2022-02-28T02:00+0100
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
орбита културе
његош
поезија
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/1b/1134837350_107:0:1142:582_1920x0_80_0_0_25421a63d691341f593f13eb0f5a9ce1.png
Жири који је поред Тешића наградио и Матију Бећковића изванредном наградом као правог настављача Његошевог, истакао је блискост укупног Тешићевог песништва са стваралаштвом творца „Горског вијенца“. Тешић за Спутњик открива у чему је та блискост.Да ли и ваша поезија трага за песничким истинама, у жељи да на најистинитији начин сведочи о важним тренуцима историје и судбине српскога народа?- Ако бих сада правио неку паралелу између Његошевог песништва и онога што пишем, ту постоји сродност, не само по језику, него и по темама. Моје новије песме „Плава гробница, Видо“ и „Видо, у сумрак“ гледано тематски нека су врста савремених епских песама, иако су оне у основи лирске. Та њихова дубља основа је епска традиција, оно што проистиче из трагичне судбине нашега народа и ту би се могла направити нека паралела, у блискости те родољубиве, отаџбинске поезије, која је једна од компоненти мога песништва.У вашој поезији присутни су елементи косовског мита, и када помињете Вилу Равиојлу, и када пишете о сеоби Срба, Десанки, звуцима воденице...- Елементи косовског мита постоје чак и у поеми „Калопера Пера“, у њој се помињу Царица Милица, Јефимија, Проклета Јерина, Лазареве ћерке Оливера и Мара... Та се наша средњовековна жила наставља до дана данашњег, ми то тако видимо и осећамо у свом националном бићу.Зашто су то ваше теме, да ли је то неки замишљени концепт или сте до тога дошли спонтано?- Није концепт, то је најспонтаније. Ја сам израстао на нашој традицији, на нашем језику и култури. Темељ мој поезије је оно што је национално, у најширем смислу, то се подразумева. Све се заснива на њему. Ми после Његоша имамо неколико раздобља у нашој поезији, различитих, понекад и супротстављених, али видимо да наши најбољи песници од тога темеља не одступају, ма колико модерни били. Узмите за пример Васка Попу, Ивана В. Лалића, Бранка Миљковића, или од савремених Матију Бећковића који је сав израстао на Његошу, Рајка Петрова Нога, Љубомира Симовића... Ни Црњански није изван тога, као ни Растко Петровић, Станислав Винавер... Све то говори колико то снажно одражава српско национално биће и да српска књижевност има једну своју вертикалу од почетка до краја.Начин на који сте тај дух прошлости и историје, те различите слојеве наслеђа претворили у стихове критичари су назвали – мајсторским. Са колико отпора ове сложене теме сводите на две, три речи и тај ваш јединствени звук стиха?- Постоји звук, звучна енергија коју треба организовати. Реч и звук увек иду заједно и једно друго контролише, у мери у којој ја то могу да контролишем. Песме које се тако раде не могу се производити у неограниченом броју и стално траже неко враћање. Кад пишем, ја ослушкујем, покушавам да уочим шта треба да се учини. Зато често мењам, чак и завршне варијанте и песме које су већ објављене, што понекад збуњује читаоце, нарочито критичаре. Некад песма изгледа сасвим другачије од оног како сам је ја у почетку замишљао. Зато што сам језик почне да ради и води ка циљу који је вама у почетку често магловит.Две важне тачке ваше поезије су част и приврженост народу, али сте се, кажете, понекад због тога међу својима осећали као странац. Зашто?- Да, дешава се то. И сами знате каква је наша стварност последњих две три деценије, како је много тога неодређено, хаотично, неизвесно. Сматрам да је у свему томе важно постојање нечег што се зове национална свест. Ако тога нема, не знам шта се може остварити, ако говоримо о песницима, књижевницима и о сопственој књижевности. Зашто онда не пишете на било ком језику, ако је свеједно на ком ћете језику писати? Па није. Најбоље пишете на језику на ком мислите, на којем живите и у којем живите. То наравно не значи да сваки стваралац није отворен и према другим културама и да не преузима из њих, али и кад преузима он даје неки печат који одговара духу његовог народа. Било је много експеримената у раним уметностима, и у поезији, било је одбацивања традиције. Под традицијом треба сматрати наше наслеђе и оно што је вредно у нашој историји, а оно што је вредно то је и драгоцено и служи за стварање нечег што ће бити још вредније.Ви сте и лексикограф и један од уредника Речника САНУ. Докле се стигло са тим пројектом, до сада је урађен 21 том, зна ли се када ће бити приведен крају?- Ја сам свој радни век завршио радећи на Речнику, а радим и сада колико могу. Изашла је 21 књига и то је тек трећина, биће још најмање десет. Ушло се на почетак слова „п“ а оно ће запремати бар четири књиге, ако не и више, јер највише речи у нашем језику има управо на слово „п“. Лексикографија је и научни и стручни рад, ту нема магле, јер ако нешто дефинишете то морате и да потврдите примерима који сведоче о тачности дефиниције. То је мукотрпан и тежак посао, а додатни проблем је што немамо довољно кадра. На Речнику ради 40-ак људи, а завршио би се у догледно време кад би на њему радило 100, 150 можда чак и 200 људи. Али то захтева и велика финансијска средства.Ако је то, како ви кажете, најистинскије сведочанство о свим видовима живота српскога народа, зар не би требало да се томе да приоритет и обезбеде средства?- Требало би, али то никада није било у жижи великог интересовања, напротив, било је и застоја, највише због недовољно кадра. Јер, да би неко постао добар лексикограф мора најмање пет, шест година после факултета да се додатно обучава за тај посао.Поред Речника, имамо „шум на везама“ и кад је о језику реч. Да ли би то смело да се догађа култури која жели да очува своју аутентичност?- Не би никако смело да се догађа, али за све што се догађа не можемо кривити никог другог са стране. Ми смо криви, за друге ствари нисмо, али за ово јесмо, итекако. Ми смо једини народ у свету који има организације и удружења за заштиту свог основног писма, ћирилице. Ми бранимо себе од самих себе.Али, треба ипак бити оптимиста, треба покушати некога дозвати можда не памети али да просто отвори очи, мало погледа и пажљиво саслуша о чему се ради. Питање језика и писма – то је елементарни идентитет. А то се тако лако може законски решити, довољно је пола странице текста којег бисмо се ми, као корисници тог писма и говорници тог језика, придржавали. Толико је то једноставно.
https://sputnikportal.rs/20211113/mitropolit-joanikije-njegos-se-kroz-gorski-vijenac-uzdigao-do-neba-1131536433.html
https://sputnikportal.rs/20170107/Matija-Beckovic-pesme-1109529171.html
https://sputnikportal.rs/20210330/povratak-etnicki-ociscenih-srpskih-pisaca-u-crnu-goru-simbolicni-kraj-totalitarnog-ludila-1124972909.html
https://sputnikportal.rs/20220224/izviiskra-njegoseva-beckovicu-i-tesicu-patriotski-nadahnuti-pravi-njegosevi-nastavljaci-1134720341.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
милосав тешић, његош, блискост, национално, milosav tešić, njegoš, bliskost, nacionalno
милосав тешић, његош, блискост, национално, milosav tešić, njegoš, bliskost, nacionalno
Академик Милосав Тешић: Блискост са Његошем је у националном, све друго само оплемењује
17:59 27.02.2022 (Освежено: 02:00 28.02.2022) Ја сам израстао на нашој традицији, на нашем језику и култури, све остало што долази са стрaне може само додатно да оплeмени. Темељ мој поезије је оно што је национално, у најширем, најплеменитијем смислу, све се заснива на њему, каже добитник награде „Извиискра Његошева“, академик Милосав Тешић.
Жири који је поред Тешића наградио и Матију Бећковића изванредном наградом као правог настављача Његошевог, истакао је блискост укупног Тешићевог песништва са стваралаштвом творца „Горског вијенца“. Тешић за Спутњик открива у чему је та блискост.
„Ако се гледа моја поезија у целини, лако се да видети да се она, од моје прве до последње књиге, темељи на ономе што представља основ нашег песништва, пре свега на народном стваралаштву, али и на најбољим песницима који су се пишући на српском језику остварили у каснијим епохама. А оно што је наш народни гениј створио на најбољи се начин и у етичком и у естетичком виду остварило у Његошевом песничком делу. Његови стихови се цитирају као народне пословице, он је песник оних песничких истина које су, за разлику од других не само ефектније, уверљивије, него су и дубље. До тих се истина долази непосредним путем, интуицијом и ту је Његош врхунски. Сви домети његових стихова имају универзалну вредност и општи значај“, истиче Тешић.
Да ли и ваша поезија трага за песничким истинама, у жељи да на најистинитији начин сведочи о важним тренуцима историје и судбине српскога народа?
- Ако бих сада правио неку паралелу између Његошевог песништва и онога што пишем, ту постоји сродност, не само по језику, него и по темама. Моје новије песме „Плава гробница, Видо“ и „Видо, у сумрак“ гледано тематски нека су врста савремених епских песама, иако су оне у основи лирске. Та њихова дубља основа је епска традиција, оно што проистиче из трагичне судбине нашега народа и ту би се могла направити нека паралела, у блискости те родољубиве, отаџбинске поезије, која је једна од компоненти мога песништва.
У вашој поезији присутни су елементи косовског мита, и када помињете Вилу Равиојлу, и када пишете о сеоби Срба, Десанки, звуцима воденице...
- Елементи косовског мита постоје чак и у поеми „Калопера Пера“, у њој се помињу Царица Милица, Јефимија, Проклета Јерина, Лазареве ћерке Оливера и Мара... Та се наша средњовековна жила наставља до дана данашњег, ми то тако видимо и осећамо у свом националном бићу.
Зашто су то ваше теме, да ли је то неки замишљени концепт или сте до тога дошли спонтано?
- Није концепт, то је најспонтаније. Ја сам израстао на нашој традицији, на нашем језику и култури. Темељ мој поезије је оно што је национално, у најширем смислу, то се подразумева. Све се заснива на њему. Ми после Његоша имамо неколико раздобља у нашој поезији, различитих, понекад и супротстављених, али видимо да наши најбољи песници од тога темеља не одступају, ма колико модерни били. Узмите за пример Васка Попу, Ивана В. Лалића, Бранка Миљковића, или од савремених Матију Бећковића који је сав израстао на Његошу, Рајка Петрова Нога, Љубомира Симовића... Ни Црњански није изван тога, као ни Растко Петровић, Станислав Винавер... Све то говори колико то снажно одражава српско национално биће и да српска књижевност има једну своју вертикалу од почетка до краја.
Начин на који сте тај дух прошлости и историје, те различите слојеве наслеђа претворили у стихове критичари су назвали – мајсторским. Са колико отпора ове сложене теме сводите на две, три речи и тај ваш јединствени звук стиха?
- Постоји звук, звучна енергија коју треба организовати. Реч и звук увек иду заједно и једно друго контролише, у мери у којој ја то могу да контролишем. Песме које се тако раде не могу се производити у неограниченом броју и стално траже неко враћање. Кад пишем, ја ослушкујем, покушавам да уочим шта треба да се учини. Зато често мењам, чак и завршне варијанте и песме које су већ објављене, што понекад збуњује читаоце, нарочито критичаре. Некад песма изгледа сасвим другачије од оног како сам је ја у почетку замишљао. Зато што сам језик почне да ради и води ка циљу који је вама у почетку често магловит.
Две важне тачке ваше поезије су част и приврженост народу, али сте се, кажете, понекад због тога међу својима осећали као странац. Зашто?
- Да, дешава се то. И сами знате каква је наша стварност последњих две три деценије, како је много тога неодређено, хаотично, неизвесно. Сматрам да је у свему томе важно постојање нечег што се зове национална свест. Ако тога нема, не знам шта се може остварити, ако говоримо о песницима, књижевницима и о сопственој књижевности. Зашто онда не пишете на било ком језику, ако је свеједно на ком ћете језику писати? Па није. Најбоље пишете на језику на ком мислите, на којем живите и у којем живите. То наравно не значи да сваки стваралац није отворен и према другим културама и да не преузима из њих, али и кад преузима он даје неки печат који одговара духу његовог народа. Било је много експеримената у раним уметностима, и у поезији, било је одбацивања традиције. Под традицијом треба сматрати наше наслеђе и оно што је вредно у нашој историји, а оно што је вредно то је и драгоцено и служи за стварање нечег што ће бити још вредније.
Ви сте и лексикограф и један од уредника Речника САНУ. Докле се стигло са тим пројектом, до сада је урађен 21 том, зна ли се када ће бити приведен крају?
- Ја сам свој радни век завршио радећи на Речнику, а радим и сада колико могу. Изашла је 21 књига и то је тек трећина, биће још најмање десет. Ушло се на почетак слова „п“ а оно ће запремати бар четири књиге, ако не и више, јер највише речи у нашем језику има управо на слово „п“. Лексикографија је и научни и стручни рад, ту нема магле, јер ако нешто дефинишете то морате и да потврдите примерима који сведоче о тачности дефиниције. То је мукотрпан и тежак посао, а додатни проблем је што немамо довољно кадра. На Речнику ради 40-ак људи, а завршио би се у догледно време кад би на њему радило 100, 150 можда чак и 200 људи. Али то захтева и велика финансијска средства.
Ако је то, како ви кажете, најистинскије сведочанство о свим видовима живота српскога народа, зар не би требало да се томе да приоритет и обезбеде средства?
- Требало би, али то никада није било у жижи великог интересовања, напротив, било је и застоја, највише због недовољно кадра. Јер, да би неко постао добар лексикограф мора најмање пет, шест година после факултета да се додатно обучава за тај посао.
Поред Речника, имамо „шум на везама“ и кад је о језику реч. Да ли би то смело да се догађа култури која жели да очува своју аутентичност?
- Не би никако смело да се догађа, али за све што се догађа не можемо кривити никог другог са стране. Ми смо криви, за друге ствари нисмо, али за ово јесмо, итекако. Ми смо једини народ у свету који има организације и удружења за заштиту свог основног писма, ћирилице. Ми бранимо себе од самих себе.
Али, треба ипак бити оптимиста, треба покушати некога дозвати можда не памети али да просто отвори очи, мало погледа и пажљиво саслуша о чему се ради. Питање језика и писма – то је елементарни идентитет. А то се тако лако може законски решити, довољно је пола странице текста којег бисмо се ми, као корисници тог писма и говорници тог језика, придржавали. Толико је то једноставно.
