Достојевски је био претеча филма
© Sputnik / Pavel Balabanov
Пратите нас
Филмски и телевизијски редитељ Милутин Петровић истакао је синоћ на посебној филмској вечери да је руски писац Фјодор Михајлович Достојевски на неки начин био претеча филма и писања филмских сценарија.
Пратите Спутњик и на летовању
Спутњик Србија неометано можете читати широм Европе на мобилној апликацији коју ћете пронаћи ОВДЕ. Апликацију такође можете преузети и путем линка apkfab.com
Српски режисер био је синоћ први гост ексклузивног програма „Летње грифонске ноћи“ на Летњој сцени у Заводу за проучавање културног развитка у Београду.
„Могао бих да пустим инсерт из вестерна 'Рио Гранде' Џона Форда и онда бих га детаљно објаснио и анализирао на 30 страна онако како је то писао Достојевски. Овај велики писац је на барем 10 страна писао оно што ми снимимо и добијемо у једном кадру“, објаснио је Петровић.
„Данас читам разна сценарија које добијам и ту налазим многе произвољности и неодређености. Савремени филмски сценаристи нису прецизни. Зато сматрам да је управо Достојевски из 19. века био претеча кинематографије, јер његови романи су готово написани тако тачно и прецизно, као права сценарија“, оценио је Милутин Петровић, познат углавном по независним филмским остварењима, са тек неколико високобуџетних пројеката.
У специјалном летњем издању трибине „Хришћанство и филм“ уз модератора Владимира Коларића, познати аутор је говорио о разним креативним решењима у филму, сценама суђења Исусу Христу и хришћанству у холивудским остварењима и о свом стваралаштву.
Током вечери пуштани су инсерти из познатих филмова као што је „Пасија по Христу“ у режији славног аутралијског глумца Мела Гибсона, за којег Петровић каже да је „фантастичан као редитељ“.
Ипак, за сцену која је приказана, српски редитељ је сматрао да је спорна на више нивоа, јер није довољно темељно истражена по питању теологије о Исусу Христу, што је за њега пропуст.
„Мел Гибсон је мени лично јако драг, чак је за своју продуцентску кућу 'Икон' има лого Богородице, што је фасцинантно, и да се разумемо, ово је заиста одличан филм. Ипак, та сцена ми је засметала. Види се да је он првенствено глумац, тако и размишља док режира. А овде је имао никад бољу, јаснију и прецизније осмишљену причу о Сину Божијем, драматуршки права ствар која није довољно утемељена, искоришћена“, сматра Петровић.
„Врхунске приче имају протагонисту и антагонисту и за негативце увек мора да постоји разлог зашто су негативци, зашто то раде, јесу ли то постали, јер и они имају душу, срце, родитеље, потребно је све то да се објасни. Приповедање приче на филму је зато сјајна ствар и добар 'сторителинг' се одвија путем покретних слика“, нагласио је Петровић.
Надовезао се његов саговорник Владимир Коларић са тезом да хришћанство почива на вери и да је Исус Христ на неки начин – пуноправни Бог.
„Кроз филмове се провлачи увек идеја филозофије, теологије, поетике. И народ је увек постепено откривао Бога, некако на парче. Кад му је тешко, он се онда помоли, само кад крене нека мука. То се огледа и у филму који представља идентитет речи и слике“, рекао је Коларић, филмски публициста и критичар.
Милутин Петровић је филмски, телевизијски и позоришни редитељ. Режирао је многе телевизијске програме, рекламе, музичке спотове, као и документарни филм „У име народа“. Аутор је књиге „Педесет два идеална филмска викенда“.
Често је у својим играним филмовима ангажовао колеге сценаристе и режисере да му глуме, а он то објашњава речима да искрено није претерани љубитељ глумаца.
„Аутобиографија редитеља Џона Хјустона је толико сјајна да је мени променила живот. Тамо он пише да су глумци добили превелики значај, превише пажње, а да тако није било одувек. Хјустон у књизи сматра да је било много боље раније, да је ту главни један ћелави човек са брковима који седи у редитељској столици, мегафоном говори свима шта да раде, а да би глумци требало да буду запослени који примају недељну плату и управо обављају посао како им се каже“, подвукао је Петровић, преноси Танјуг.
