https://sputnikportal.rs/20221001/reditelj-igor-kopilov-film-nebo-je-prica-o-herojstvu-ruskoj-dusi-i-casti-olivera-ikodinovic-1143808859.html
Редитељ Игор Копилов: Филм "Небо" је прича о херојству, руској души и части
Редитељ Игор Копилов: Филм "Небо" је прича о херојству, руској души и части
Sputnik Србија
Морамо да чувамо сећање на оне који су заиста хероји. Ми смо дужни да снимамо филмове о њима, имамо обавезу према младима који можда не разумеју превирања која... 01.10.2022, Sputnik Србија
2022-10-01T12:13+0200
2022-10-01T12:13+0200
2022-10-01T12:13+0200
русија
орбита културе
руски филм
русија – друштво
србија
фестивал
сирија
министарство одбране рф
олег пешков
култура
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/09/1d/1143751197_0:60:3041:1771_1920x0_80_0_0_f51d3447caabc108cf7f8e6c92ccade9.jpg
Његов филм "Небо", потресна уметничка прича о погибији пилота Олега Пешкова чији је авион оборила турска авијација у Сирији, пре неколико вечери премијерно је приказан српској публици на Данима руског филма у Србији. О томе колико је било ризично снимати на територији Сирије, с обзиром да су борбе биле у току, Копилов каже:-- Наше прво путовање у Сирију било је са циљем да се упознамо са тим догађајима и причом. Морали смо да прођемо сва та места - Липецк, Министарство одбране, Сирију. По доласку првог дана догодио се мањи напад на нашу базу, али га је наша војска брзо одбила. Подручје где се авион срушио налази се веома близу границе са Турском. Када смо га посетили, под заштитом сиријских и руских специјалних служби, видели смо авион на месту где је срушен. Узели смо неколико фрагмената за музеје, донели у Министарство одбране... Mорам рећи да војна база у Сирији оставља веома јак утисак својом организацијом. Схватали смо да снимање задире у војнички живот, али захваљујући припреми, министру одбране и главнокомандујућем наше групације у Сирији, све је било веома добро координисано и организовано. Уосталом, и ми смо били припремљени. Раније нисам имао искуство да радим са тако великом војском, са тако великом количином војне технике и људства, али у Сирију смо стигли након што смо снимили две трећине филма. Знали смо како да сарађујемо, да комуницирамо, шта треба да радимо а шта не, и како у војним условима можемо да функционишемо. И то нам је много помогло. Сви имамо веома лепе успомене на ту сарадњу. Ту је снимљена трећина филма а све што се тицало Сирије заиста је урађено на аутентичној локацији, а то нам је омогућила стална заштита наших оружаних снага.Ово је прича у чијем је средишту драма тројице руских војника – пилота Пешкова, навигатора Константина Мурахтина и војника Александра Позинича који је погинуо у току спасилачке операције. Како сте као уметник приступили обради ове истините, трагичне приче?-- Филм се може поделити на два дела – на оно што се дешавало на дан обарања авиона и током операције спасавања, и на део који је претходио том трагичном догађају. Пре свега сам од рођака и руских официра затражио одобрење за моју интерпретацију, будући да за сваку, па и истиниту причу, треба да имате и уметнички поглед. Не подлежу све чињенице обради, морате направити одабир и у томе је било најважније то што сам добио могућност да се редитељски изразим, да покажем неку колективну слику о официрима, о женама, о односима... Та колективна слика дата је у првом делу филма. Што се тиче самог дана и операције спасавања, ми смо, захваљујући војсци, били упознати са свим што се дешавало готово у секунду. И - правили смо селекцију због тога што свака па и ова филмска прича мора бити временски ограничена. Бирали смо најдраматичније, најзанимљивије детаље, али део о операцији спасавања је приказан реално.Да ли је редитељ на посебном испиту морала и одговорности када ради овакав филм?-- Да. То је повезано и са актуелном ситуацијом која се променила, а то укључује и информационо поље коме припада и филм. Због тога филм има не само уметничку вредност, већ и морални и етички значај. Дакле, практично је и оружје и велика одговорност. Наш циљ је био одати почаст нашој војсци, која је свему овоме приступила свеобухватно, чак и креативно. Нису били хладна срца - наши састанци у Министарству одбране личили су на једну малу кинематографску, уметничку војну операцију у којој су учествовали сви у жељи да се све на најбољи начин повеже, створи, направи. Имали смо чак и нека техничка, хај-тек решења. На пример, маршрута лета Пешкова је убачена у прави борбени тренажер и симулацију лета су одрадили прави војни пилоти. Ми смо то снимили и користили у компјутерској графици. Дакле, учинили смо једни друге богатијима – му смо унели своју душу, а официри су одговорили на исти начин, укључујући се у то потпуно неформално. А кад је реч о моралу и одговорности… Знате, руски војник је увек војник са срцем. Увек! То у ратно доба представља и сметњу, али то је једино што може да покрене правог мушкарца. И било је веома важно не причати о пуцњави, нити о тенковима, него о срцу, души и части. Ми јесмо користили многе нове технологије, али, најважније је било да меци и експлозије не постану доминантни, јер ово није забава, ово је прича о души и срцу.Колико је тешко испричати причу о догађају који је и даље у живом сећању, и даље болан?-- Већ сам рекао да сам тражио од удовице Олега Пешкова, Константина Мурахтина и других учесника овог догађаја да ми дозволе да цео догађај сагледам шире. Колико год ми је стало до уметничког погледа, било ми је једнако важно да чујем њихово мишљење. Када смо у Липецку премијерно приказали филм удовица Олега Пешкова, Јелена, изговорила је речи које су ми се урезале право у срце. Она је рекла: „Хвала вам пуно. Први пут после шест година од Олегове смрти желим да живим”. Био сам ганут и много ми је значило што су и пилоти тако лепо прихватили "Небо".Ако бисте снимали филм о данас актуелним догађајима како бисте га назвали. Шта је после „Неба“?-- Многи сматрају да не треба да се снимају актуелни догађаји, да треба да постоји временска дистанца. Ја се не слажем са тим. Рат се много променио. Нису ово времена када су витезови витешки ступали на бојно поље и када се све на том месту решавало. Сада су улози веома високи. Можда би чак и пре годину дана све то звучало патетично. У Совјетском Савезу су много говорили о миру и, како се сада испоставља исправно су говорили, ничег у тим речима нема патетичног. Али, сада је у опасности сам живот као такав и не само у Русији, него уопште. Зато, ако желимо да спречимо да се догоди велика трагедија, морамо радити сада, немамо права да грешимо. Знате, филмови су снимани и током Другог светског рата. С обзиром да снимање филма није брз процес, остају две могућности: или снимати веома брзо, документарно, у јеку догађаја, што је веома тешко или прећи на универзалне моменте велике драматургије, шекспировски и чеховски... Како год, треба снимати. Наш патријарх је рекао дивну ствар: „У овим условима, свако треба да свој посао обавља максимално поштено. То ће бити ваш допринос заједничком циљу”. Стога, не можемо сада да забијамо главу у песак као ној. Зато снимамо. Не морају то нужно бити војне акције, прича се може испричати и без аутомата у рукама, али снимати и причати о херојима и за хероје – то је наша обавеза. Једноставно, дужни смо да то урадимо.Да ли сте размишљали да снимите филм о Донбасу?-- Радим у компанији која је већ произвела такве филмове. Урадили смо филм "Врелина", који управо говори о тим догађајима. Управо сада излази филм "Врелина 2", који је снимљен у Донбасу и биће премијерно приказан у октобру. Ми смо то урадили, не чекамо ништа. Ако "Небо" говори о догађајима из 2015. године, онда ове две "Врелине" , које је урадио други редитељ, говоре о садашњости."Небо" је филм о жртви и јунаштву. Колико су ове вредности присутне у данашњем свету потрошачког и хедонистичког менталитета?-- Жртва и јунаштво су квалитети који су гурнути у запећак. Данас те сви убеђују да треба само тихо, мирно живети, да је све добро, да живиш добро и да не треба ни о чему да размишљаш. Тако се губи поимање добра и зла. Данас све мање има стида, страх је постао нормалан. Све вам то полако усађују.У том контексту, кажете да сте недавно разговарали о догађајима из Другог светског рата, сетили сте се руског заузимања Рајхстага…-- Говорио сам о томе колико је требало имати храбрости и смелости за то у тренуцима кад се рату ближи крај, а морате се борити иако знате да можете погинути у последњој мунути рата, у секунди пре саме победе. И сетио сам се једне песме у којој дечак испитује свог деду о рату, а он му не говори о страдању, него о нечем другом. У тој песми деда приповеда о томе да је у Берлину, у последњим данима рата, наишао на рањеника који му је показао где му је дом. И он је оставио све, узео тог немачког војника и унео га у кућу, код родитеља. И дечак схвата да му је деда уместо приче о заузимању Рајхстага, одржао лекцију о томе како остати човек. Та тема `остати човек` веома је присутна у прози и поезији руских писаца и песника, посебно оних који су писали на фронту. Али мисао која је за мене поражавајућа, јесте да се ја не могу сетити ни једног дела, ниједне песме немачког, енглеског, француског, италијанског писца који руског човека изједначавају са собом. Вероватно има таквих, али ја за њих не знам. Никада нас нису сматрали равнима себи, увек су нас сматрали другоразредним људима. Свет се веома мења, а можда, напротив, и никада није био другачији, него ми тек сада отварамо очи и видимо реалност.Они који су одгледали филм кажу да је најпотресније то што у времену растакања вредности какве су патриотизам и љубав према својој земљи и народу – блиста прича о херојству које је заправо потврда те љубави и истинске оданости. И у српској традицији жртвовање за виши циљ је високо вредновано. Да ли рачунате са том врстом разумевања српске публике?-- Долазећи овде нисам имао утисак да путујем у иностранство, већ у своју земљу. Веома ме занима како ће публика примити "Небо", с обзиром да смо веома блиски и да су наше везе јаке. Када су бомбардовали Београд ми смо то доживели као да су бомбардовали нас и било нас је неизмерно срамота што нисмо могли да помогнемо, иако смо и сами били у тешкој ситуацији. Очекујем људску реакцију, разумевање, зато што Србију осећам као своју земљу.Поред "Неба" актуелан је и ваш филм „Златна бронза“, који говори о талачкој кризи у Беслану.-- Ако смо у филму „Небо“ детаљно описали трагичне и драматичне сцене рата, онда смо и овде нашли угао да испричамо причу о страховито трагичним догађајима када 900 деце и родитеља терористи затварају у школу. Нисмо правили документарац, него смо осмислили уметнички приступ. То је страшна рана. Знате, када се дете посече или удари нећете дозволити да та рана још више крвари, него ћете у то болно место дувати или ћете га љубити да бисте му олакшали. Због тога смо радећи филм "Златна бронза" бирали нежан поглед на те страшне догађаје. Данас је јако тешко стићи до срца. Сценариста Јуриј Арабов је рекао једну веома тачну ствар – човечанство је требало да изгуби око 40 милиона људи током Другог светског рата да би у наредних 30 година у филмовима проговорило срце. А потом је све престало, како Арабов каже, када су изашли први „Ратови звезда". И још додаје да га плаши помисао на то коју цену човечанство мора да плати да би се поново говорило срцем.
https://sputnikportal.rs/20220806/ivana-dimic-nipodastavanje-ruske-kulture-je-cist-fasizam-1140738445.html
србија
сирија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Оливера Икодиновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/0b/19/1123948400_0:0:1806:1807_100x100_80_0_0_8343580a882997eaad4f2bd4779cd63b.jpg
Оливера Икодиновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/0b/19/1123948400_0:0:1806:1807_100x100_80_0_0_8343580a882997eaad4f2bd4779cd63b.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Оливера Икодиновић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/0b/19/1123948400_0:0:1806:1807_100x100_80_0_0_8343580a882997eaad4f2bd4779cd63b.jpg
орбита културе, руски филм, русија – друштво, србија, фестивал, сирија, министарство одбране рф, олег пешков, култура
орбита културе, руски филм, русија – друштво, србија, фестивал, сирија, министарство одбране рф, олег пешков, култура
Његов филм "Небо", потресна уметничка прича о погибији пилота Олега Пешкова чији је авион оборила
турска авијација у Сирији, пре неколико вечери премијерно је
приказан српској публици на Данима руског филма у Србији. О томе колико је било ризично снимати на територији Сирије, с обзиром да су борбе биле у току, Копилов каже:
-- Наше прво путовање у Сирију било је са циљем да се упознамо са тим догађајима и причом. Морали смо да прођемо сва та места - Липецк, Министарство одбране, Сирију. По доласку првог дана догодио се мањи напад на нашу базу, али га је наша војска брзо одбила. Подручје где се авион срушио налази се веома близу границе са Турском. Када смо га посетили, под заштитом сиријских и руских специјалних служби, видели смо авион на месту где је срушен. Узели смо неколико фрагмената за музеје, донели у Министарство одбране... Mорам рећи да војна база у Сирији оставља веома јак утисак својом организацијом. Схватали смо да снимање задире у војнички живот, али захваљујући припреми, министру одбране и главнокомандујућем наше групације у Сирији, све је било веома добро координисано и организовано. Уосталом, и ми смо били припремљени. Раније нисам имао искуство да радим са тако великом војском, са тако великом количином војне технике и људства, али у Сирију смо стигли након што смо снимили две трећине филма. Знали смо како да сарађујемо, да комуницирамо, шта треба да радимо а шта не, и како у војним условима можемо да функционишемо. И то нам је много помогло. Сви имамо веома лепе успомене на ту сарадњу. Ту је снимљена трећина филма а све што се тицало Сирије заиста је урађено на аутентичној локацији, а то нам је омогућила стална заштита наших оружаних снага.
Ово је прича у чијем је средишту драма тројице руских војника – пилота Пешкова, навигатора Константина Мурахтина и војника Александра Позинича који је погинуо у току спасилачке операције. Како сте као уметник приступили обради ове истините, трагичне приче?
-- Филм се може поделити на два дела – на оно што се дешавало на дан обарања авиона и током операције спасавања, и на део који је претходио том трагичном догађају. Пре свега сам од рођака и руских официра затражио одобрење за моју интерпретацију, будући да за сваку, па и истиниту причу, треба да имате и уметнички поглед. Не подлежу све чињенице обради, морате направити одабир и у томе је било најважније то што сам добио могућност да се редитељски изразим, да покажем неку колективну слику о официрима, о женама, о односима... Та колективна слика дата је у првом делу филма. Што се тиче самог дана и операције спасавања, ми смо, захваљујући војсци, били упознати са свим што се дешавало готово у секунду. И - правили смо селекцију због тога што свака па и ова филмска прича мора бити временски ограничена. Бирали смо најдраматичније, најзанимљивије детаље, али део о операцији спасавања је приказан реално.
Да ли је редитељ на посебном испиту морала и одговорности када ради овакав филм?
-- Да. То је повезано и са актуелном ситуацијом која се променила, а то укључује и информационо поље коме припада и филм. Због тога филм има не само уметничку вредност, већ и морални и етички значај. Дакле, практично је и оружје и велика одговорност. Наш циљ је био одати почаст нашој војсци, која је свему овоме приступила свеобухватно, чак и креативно. Нису били хладна срца - наши састанци у Министарству одбране личили су на једну малу кинематографску, уметничку војну операцију у којој су учествовали сви у жељи да се све на најбољи начин повеже, створи, направи. Имали смо чак и нека техничка, хај-тек решења. На пример, маршрута лета Пешкова је убачена у прави борбени тренажер и симулацију лета су одрадили прави војни пилоти. Ми смо то снимили и користили у компјутерској графици. Дакле, учинили смо једни друге богатијима – му смо унели своју душу, а официри су одговорили на исти начин, укључујући се у то потпуно неформално. А кад је реч о моралу и одговорности… Знате, руски војник је увек војник са срцем. Увек! То у ратно доба представља и сметњу, али то је једино што може да покрене правог мушкарца. И било је веома важно не причати о пуцњави, нити о тенковима, него о срцу, души и части. Ми јесмо користили многе нове технологије, али, најважније је било да меци и експлозије не постану доминантни, јер ово није забава, ово је прича о души и срцу.
Колико је тешко испричати причу о догађају који је и даље у живом сећању, и даље болан?
-- Већ сам рекао да сам тражио од удовице Олега Пешкова, Константина Мурахтина и других учесника овог догађаја да ми дозволе да цео догађај сагледам шире. Колико год ми је стало до уметничког погледа, било ми је једнако важно да чујем њихово мишљење. Када смо у Липецку премијерно приказали филм удовица Олега Пешкова, Јелена, изговорила је речи које су ми се урезале право у срце. Она је рекла: „Хвала вам пуно. Први пут после шест година од Олегове смрти желим да живим”. Био сам ганут и много ми је значило што су и пилоти тако лепо прихватили "Небо".
Ако бисте снимали филм о данас актуелним догађајима како бисте га назвали. Шта је после „Неба“?
-- Многи сматрају да не треба да се снимају актуелни догађаји, да треба да постоји временска дистанца. Ја се не слажем са тим.
Рат се много променио. Нису ово времена када су витезови витешки ступали на бојно поље и када се све на том месту решавало. Сада су улози веома високи. Можда би чак и пре годину дана све то звучало патетично.
У Совјетском Савезу су много говорили о миру и, како се сада испоставља исправно су говорили, ничег у тим речима нема патетичног. Али, сада је у опасности сам живот као такав и не само у Русији, него уопште. Зато, ако желимо да спречимо да се догоди велика трагедија, морамо радити сада, немамо права да грешимо. Знате, филмови су снимани и током Другог светског рата. С обзиром да снимање филма није брз процес, остају две могућности: или снимати веома брзо, документарно, у јеку догађаја, што је веома тешко или прећи на универзалне моменте велике драматургије, шекспировски и чеховски... Како год, треба снимати. Наш
патријарх је рекао дивну ствар: „У овим условима, свако треба да свој посао обавља максимално поштено. То ће бити ваш допринос заједничком циљу”. Стога, не можемо сада да забијамо главу у песак као ној. Зато снимамо. Не морају то нужно бити војне акције, прича се може испричати и без аутомата у рукама, али снимати и причати о херојима и за хероје – то је наша обавеза. Једноставно, дужни смо да то урадимо.
Да ли сте размишљали да снимите филм о Донбасу?
-- Радим у компанији која је већ произвела такве филмове. Урадили смо филм "Врелина", који управо говори о тим догађајима. Управо сада излази филм "Врелина 2", који је снимљен у Донбасу и биће премијерно приказан у октобру. Ми смо то урадили, не чекамо ништа. Ако "Небо" говори о догађајима из 2015. године, онда ове две "Врелине" , које је урадио други редитељ, говоре о садашњости.
"Небо" је филм о жртви и јунаштву. Колико су ове вредности присутне у данашњем свету потрошачког и хедонистичког менталитета?
-- Жртва и јунаштво су квалитети који су гурнути у запећак. Данас те сви убеђују да треба само тихо, мирно живети, да је све добро, да живиш добро и да не треба ни о чему да размишљаш. Тако се губи поимање добра и зла. Данас све мање има стида, страх је постао нормалан. Све вам то полако усађују.
У том контексту, кажете да сте недавно разговарали о догађајима из Другог светског рата, сетили сте се руског заузимања Рајхстага…
-- Говорио сам о томе колико је требало имати храбрости и смелости за то у тренуцима кад се рату ближи крај, а морате се борити иако знате да можете погинути у последњој мунути рата, у секунди пре саме победе. И сетио сам се једне песме у којој дечак испитује свог деду о рату, а он му не говори о страдању, него о нечем другом. У тој песми деда приповеда о томе да је у Берлину, у последњим данима рата, наишао на рањеника који му је показао где му је дом. И он је оставио све, узео тог немачког војника и унео га у кућу, код родитеља. И дечак схвата да му је деда уместо приче о заузимању Рајхстага, одржао лекцију о томе како остати човек. Та тема `остати човек` веома је присутна у прози и поезији руских писаца и песника, посебно оних који су писали на фронту. Али мисао која је за мене поражавајућа, јесте да се ја не могу сетити ни једног дела, ниједне песме немачког, енглеског, француског, италијанског писца који руског човека изједначавају са собом. Вероватно има таквих, али ја за њих не знам. Никада нас нису сматрали равнима себи, увек су нас сматрали другоразредним људима. Свет се веома мења, а можда, напротив, и никада није био другачији, него ми тек сада отварамо очи и видимо реалност.
Они који су одгледали филм кажу да је најпотресније то што у времену растакања вредности какве су патриотизам и љубав према својој земљи и народу – блиста прича о херојству које је заправо потврда те љубави и истинске оданости. И у српској традицији жртвовање за виши циљ је високо вредновано. Да ли рачунате са том врстом разумевања српске публике?
-- Долазећи овде нисам имао утисак да путујем у иностранство, већ у своју земљу. Веома ме занима како ће публика примити "Небо", с обзиром да смо веома блиски и да су наше везе јаке. Када су бомбардовали Београд ми смо то доживели као да су бомбардовали нас и било нас је неизмерно срамота што нисмо могли да помогнемо, иако смо и сами били у тешкој ситуацији. Очекујем људску реакцију, разумевање, зато што Србију осећам као своју земљу.
Поред "Неба" актуелан је и ваш филм „Златна бронза“, који говори о талачкој кризи у Беслану.
-- Ако смо у филму „Небо“ детаљно описали трагичне и
драматичне сцене рата, онда смо и овде нашли угао да испричамо причу о страховито трагичним догађајима
када 900 деце и родитеља терористи затварају у школу. Нисмо правили документарац, него смо осмислили уметнички приступ. То је страшна рана. Знате, када се дете посече или удари нећете дозволити да та рана још више крвари, него ћете у то болно место дувати или ћете га љубити да бисте му олакшали. Због тога смо радећи филм "Златна бронза" бирали нежан поглед на те страшне догађаје. Данас је јако тешко стићи до срца. Сценариста Јуриј Арабов је рекао једну веома тачну ствар – човечанство је требало да изгуби око 40 милиона људи
током Другог светског рата да би у наредних 30 година у филмовима проговорило срце. А потом је све престало, како Арабов каже, када су изашли први „Ратови звезда". И још додаје да га плаши помисао на то коју цену човечанство мора да плати да би се поново говорило срцем.
