Нобеловка Ани Ерно: Живи класик у Француској, сушта супротност Уелбеку
© AP Photo / Michel EulerАни Ерно
© AP Photo / Michel Euler
Пратите нас
Нисам изненађен што је Ани Ерно добила Нобелову награду за књижевност. О томе се причало последњих две три године, иако је књижевница изјављивала да је то уопште не занима, каже за Спутњик преводилац књига актуелне Нобеловке Бојан Савић Остојић.
Бојан Савић Остојић превео је књигу „Запоседнутост“, а управо преводи још две: „Догађаје“, књигу из 2000. која је посвећена абортусу, и „Једну жену“, дело посвећено њеној мајци.
Живи класик у Француској
Ани Ерно већ има такву врсту статуса у Западној Европи да јој Нобел није ни потребан, додаје он.
„Самом својом истрајношћу и некаквом хомогеношћу свог писања изборила се за тај статус иако то што ради није баш комерцијална књижевност. То није паковано као роман, она увек избегава да нешто фикционализује, најбоље би било рећи да је то константни дневник писања, зато што из дневника настају те њене кратке књиге“.
Према његовим речима, књиге Ани Ерно не можемо назвати романима, више су новеле, а најбоље би било да се назову приповести. У Француској од двехиљадитих има статус живог класика. Њен опус заснован је на аутобиографији пре свега, али то није аутофикција налик оној кад писац седне и размишља о свом детињству а онда дописује неке епизоде.
„Ани Ерно је од осамдесетих била решена да пише аутобиографију али да то буде некако строжије него што би неки писац сео и написао. Прва књига тог усмерења је 'Место под сунцем' и за њу је добила награду 'Ренодо'. Може се рећи да је признање за своје писање стекла мало касније него што је очекивала и да су јој тек двехиљадите донеле славу у Француској, а тек у последњој деценији је прешла границе Француске. Од 2010. све важније њене књиге су преведене на енглески и немачки језик и последњих неколико година је фигурирала као озбиљан кандидат за Нобела“.
Ангажована ауторка осудила НАТО агресију на СРЈ
Књига „Запоседнутост“ која би требало да се појави до Сајма књига посвећена је једном њеном бившем љубавнику, односно, више њеном понашању након што су се разишли. Она заправо описује како је запоседнута његовом новом женом, како стално замишља шта она ради с њим итд.
„Те њене књиге су кратке и имате утисак као да их је писала годинама, што и јесте. Она заиста почне да пише нешто деведесетих и онда то заврши 20 година касније и то буду књижице од 50 страна. Имате утисак да је њена публика састављена више од посвећеника“.
Ани Ерно може се сматрати ангажованом ауторком и не избегава да се изјасни о важним политичким питањима. О рату у Југославији писала је успутно. У књизи дневника „Спољни живот“ спомињала је опсаду Сарајева и над њом се згражавала. У Београду је боравила 1997. а две године касније јавно је осудила бомбардовање СРЈ.
У Србији, деведесетих година, у „Просвети“ су изашле три њене књиге – „Једноставна страст“, „Место под сунцем“ и једна која би се могла назвати дневником смрти њене мајке – „Нисам изашла из своје ноћи“.
Сушта супротност Уелбеку
Преводилац Бојан Савић Остојић сматра да нема различитијих аутора од Ани Ерно и Мишела Уелбека, по кладионицама, овогодишњег првог кандидата за Нобелову награду.
„Уелбек је почетком године објавио књигу која би се могла превести као 'Уништити' и има 700 страна, а Ани Ерно је објавила књигу у мају која има 50 страна. Уелбек је класичан романописац, ако се и користи аутобиографским елементима, то ради да би их укључио у ширу причу. И политички су опоненти: Уелбек је прилично реакционаран у односу на Ани Ерно која и даље спомиње Франсоа Митерана као неко чудо које се десило Француској“, закључује Бојан Савић Остојић.